Од појаве првих великих цивилизација и држава, јавља се модел идеје, као везивне нити друштвеног система и апстрактне основе на којој једно формирано друштво почива. Истина, зрелост те идеје одувијек је била пропорционална степену развитка друштва. С тога је у почетку идеализовањем појединих личности (фараона, краљева итд.) и неодмјереном глорификацијом истих стваран култ, који је као нека врста егзактне религије представљао једину трајну повезницу одређене друштвене заједнице.

Отад до данас људска цивилизација прешла је немјерљив пут развоја. Од таквих полуидејних полусистема социолошка, правна и политичка теорија развијане су практично до савршенства. Демократија као мисаони изум старогрчких великана теоретски је дорађена  до танчина, тако да данас де јуре заиста представља својеврсну ,,владавину народа“.

Ипак, у пракси ствари изгледају прилично другачије. Чини се да смо као људска заједница на тој временској траси друштвене еманципације учећи о методама и одредницама квалитетног уређења живота, негдје махинално научили и како да те одреднице изигравамо. Дакле, по оном старом трулом принципу да колико год изградимо мало више порушимо, вијековима чувану религију претворили смо у навику, закон у релативитет, а државни демократски систем у обични реквизитизам. Све ово поготово важи за нас Балканце, који се толико  хвалимо том довитљивошћу да смо изгледа и овдје били спретнији од осталих.

Ако погледамо како данас изгледа уређење наше ,,државе”, на први поглед неће нам ништа запарати очи. Међутим, довољно је да бацимо само још један поглед и видјећемо како се пред нама руши у парампарчад та илузорна кула саграђена од лажног кристала. По неком природном демократском правилу грађани би требали бирати своје представнике на мјесном, градском и републичком нивоу. Паралелно с тим би и странке биле уређене, дакле мјесни одбор би бирао општински, општински градски, градски регионални итд. Све у свему логичан трансфер мишљења појединца по вертикали, од дна ка врху и од индивидуалног ка општем. Међутим, од свих ових силних теоретских, правно и морално прописаних заврзлама ми у нашим друштву можемо уочити једино поменути фамозни пренос мишљења по вертикали, и то у приложеном случају од врха ка дну, што значи строго окомито и аутократски.

Болно је упадљива реалност да као што водећи политички лидери с врха непосредно постављају своје поданике у функционална и градивна  партијска тијела, да исто тако, звучи парадоксално, међу народом бирају ко ће за њих гласати. Али то није ни чудо, јер ако су у једној заједници религија и етика сведене на флоскуларну нарацију, а закон релативизован, шта онда једног моћника спрјечава да врши контролу образовања, контролу запошљавања, па самим тим и контролу бирања. Јер како суштински необразован, одвјерен и притом уцјењен човјек може било шта да свјесно, зрело и самостално бира.

Некад су нас Србе, у временима кад смо се тек отгрли од турског окупаторског јарма, исмијавали говорећи нам да смо сељачко друштво. Са ове дистанце мислим да овдје уопште није био проблем у карактеризацији, већ једино у конотацији. Ми стварно јесмо били друштво сељака. И то друштво оних сељака који су у Балканским ратовима ослободили Косово и Македонију, а које смо ми касније у миру испустили. Истих оних сељака који су јуришајући Солунским фронтом ослободили Босну и Херцеговину, а са којима се ми и данас у миру коцкамо. И, коначно, оних сељака, који су за разлику од нас савршено познавалаи срж и поенту постојања. Намеће се питање да ли би један такав славни солунски добровољац и јунак пристао да његове ставове усмјеравају интересне струје страних крвопија и домаћих­ мешетара!? Да ли би један такав јунак сматрао наградом циничну похвалу нижеразредног политичког чиновника и снисходљивца!? Вјероватно не би. Јер је он био само сељак, а ми смо модерни, префињени, или ипак, само обични провинцијалци.

Да закључимо, друштвено потунће у коме се и сами давимо, није примарна кривица ни политичара, ни криминалаца, ни било кога другог, већ управо нас, млађих генерација, чија би енергија морала да носи све благородне друштвене промјене. Због тога, одговор свих нас који смо значајан дио својих, још увијек младих, живота уложили у образовање и који се позивамо на морал, част и друге скоро изумрле вриједности,  мора бити тренутан! Посљедњи је час да бунтовним, упорним и непрестаним радом наговијестимо ново буђење и да покренемо општи друштвени преображај, који би снажно и истовремено обухватио све поре нашег националног и социјалног бића.

До коначног буђења! До потпуног преображаја!

Лазар Шкобо