(На француском): Задовољство је — али и дужност — бити с вама у овом прекретничком тренутку за Канаду и за свијет.

Данас ћу говорити о ломљењу свјетског поретка, крају једне лијепе приче и почетку сурове стварности у којој геополитика великих сила више није ограничена никаквим правилима.

Али исто тако тврдим да друге земље, посебно средње силе попут Канаде, нису немоћне. Оне имају капацитет да изграде нови поредак који одражава наше вриједности, као што су поштовање људских права, одрживи развој, солидарност, суверенитет и територијални интегритет држава.

Снага оних који нису најмоћнији почиње искреношћу.

Чини се да нас сваког дана подсјећају да живимо у добу ривалства великих сила. Да поредак заснован на правилима нестаје. Да јаки чине оно што могу, а слаби трпе оно што морају.

Ова Тукидидова изрека представља се као неизбјежна — као природна логика међународних односа која се поново наметнула. И суочене с том логиком, земље често бирају да се прилагоде, да не праве проблеме, да се надају да ће послушност донијети сигурност.

Неће.

Дакле, које су наше могућности?

Године 1978. чешки дисидент Вацлав Хавел, касније предсједник, написао је есеј под називом „Моћ немоћних“. У њему је поставио једноставно питање: како је комунистички систем опстао?

Његов одговор почиње с једним продавцем поврћа. Сваког јутра, тај трговац ставља натпис у излог: „Радници свијета, уједините се!“ Он у то не вјерује. Нико не вјерује. Али ипак поставља натпис да би избјегао проблеме, да би показао послушност, да би се уклопио. И пошто сваки трговац у свакој улици чини исто, систем опстаје.

Не само кроз насиље, већ кроз учешће обичних људи у ритуалима за које приватно знају да су лажни.

Хавел је то назвао „живљењем у лажи“. Моћ система не произлази из његове истине, већ из спремности свих да се понашају као да је истинит. А његова крхкост долази из истог извора: када чак и једна особа престане да учествује — када продавац скине натпис — илузија почиње да пуца.

Пријатељи, вријеме је да компаније и државе скину своје натписе.

Деценијама су земље попут Канаде напредовале у оквиру онога што смо називали међународним поретком заснованим на правилима. Прикључили смо се његовим институцијама, хвалили његове принципе и користили његову предвидљивост. Захваљујући томе могли смо водити спољну политику засновану на вриједностима, под његовом заштитом.

Знали смо да је прича о поретку заснованом на правилима дјелимично лажна. Да се најмоћнији изузимају кад им одговара. Да се трговинска правила примјењују неравноправно. И знали смо да се међународно право примјењује с различитим степеном строгости, у зависности од тога ко је оптужени, а ко жртва.

Та фикција је била корисна. А америчка хегемонија је, посебно, обезбјеђивала јавна добра: отворене поморске путеве, стабилан финансијски систем, колективну безбједност и подршку механизмима за рјешавање спорова.

Зато смо стављали натпис у излог. Учествовали смо у ритуалима. И углавном избјегавали да указујемо на јаз између реторике и стварности.

Тај договор више не функционише.

„Пуцање, а не транзиција“

Будимо директни: налазимо се усред лома, а не транзиције.

Током протекле двије деценије, низ криза у финансијама, здравству, енергетици и геополитици разоткрио је ризике екстремне глобалне интеграције.

Али у новије вријеме, велике силе почеле су да користе економску интеграцију као оружје. Царине као средство притиска. Финансијску инфраструктуру као средство присиле. Ланце снабдијевања као рањивости које треба искористити.

Не можете „живјети у лажи“ узајамне користи од интеграције када интеграција постаје извор ваше подређености.

Мултилатералне институције на које су се средње силе ослањале — СТО, УН, COP — сама архитектура колективног рјешавања проблема, налазе се под пријетњом.

Као резултат тога, многе земље долазе до истог закључка — да морају развити већу стратешку аутономију: у енергији, храни, критичним минералима, финансијама и ланцима снабдијевања.

И тај импулс је разумљив. Земља која не може да прехрани себе, да се снабдије енергијом или да се одбрани има мало избора. Када вас правила више не штите, морате штитити сами себе.

Али будимо реални: свијет тврђава биће сиромашнији, крхкији и мање одржив.

Постоји још једна истина: ако велике силе напусте чак и привид поштовања правила и вриједности ради неометаног остваривања своје моћи и интереса, добици од такозваног „трансакционализма“ постаће све теже одрживи. Хегемони не могу бесконачно уновчавати своје односе.

Савезници ће диверсификовати односе како би се заштитили од неизвјесности. Куповаће осигурање, повећавати опције да би обновили суверенитет — суверенитет који је некада био утемељен у правилима, а који ће све више бити заснован на способности да се издржи притисак.

Ова сала то зна — ово је класично управљање ризиком. А управљање ризиком има цијену. Али трошак стратешке аутономије — трошак суверенитета — може се и дијелити. Заједничка улагања у отпорност јефтинија су него да свако гради сопствену тврђаву. Заједнички стандарди смањују фрагментацију. Комплементарности доносе добит свима.

И питање за средње силе, попут Канаде, није да ли да се прилагоде новој стварности — то морамо. Питање је да ли ћемо се прилагодити тако што ћемо једноставно подизати више зидове или ћемо покушати нешто амбициозније.

Канада је била међу првима које су чуле позив на буђење, што нас је навело да темељно промијенимо наш стратешки приступ.

Канађани знају да наше старе, удобне претпоставке — да нам географија и чланство у савезима аутоматски доносе просперитет и безбједност — више не важе.

Наш нови приступ заснива се на ономе што је Александер Стуб назвао „реализмом заснованим на вриједностима“ — или, другачије речено, тежимо да будемо и принципијелни и прагматични.

Принципијелни у нашој посвећености основним вриједностима: суверенитету и територијалном интегритету, забрани употребе силе осим у складу са Повељом УН и поштовању људских права.

Прагматични у признавању да је напредак често постепен, да се интереси разилазе и да неће сваки партнер дијелити наше вриједности. Зато се ангажујемо широко и стратешки, отворених очију. Активно прихватамо свијет онакав какав јесте, а не чекамо свијет какав бисмо жељели да буде.

Калибришемо наше односе тако да њихова дубина одражава наше вриједности. И дајемо приоритет широком ангажману како бисмо максимизовали наш утицај, имајући у виду флуидност свјетског поретка, ризике које он носи и улоге за оно што слиједи.

И више се не ослањамо само на снагу наших вриједности, већ и на вриједност наше снаге.

Ту снагу градимо код куће.

Од када је моја влада ступила на дужност, смањили смо порезе на приходе, капиталну добит и пословна улагања. Уклонили смо све савезне препреке међупокрајинској трговини. Убрзано усмјеравамо билион долара инвестиција у енергетику, вјештачку интелигенцију, критичне минерале, нове трговинске коридоре и шире.

Удвостручујемо нашу потрошњу на одбрану до краја ове деценије и то чинимо на начин који јача домаћу индустрију.

И убрзано се диверзификујемо у иностранству. Договорили смо свеобухватно стратешко партнерство са Европском унијом, укључујући прикључење програму SAFE, европском систему за набавку одбрамбене опреме.

Потписали смо још 12 трговинских и безбједносних споразума на четири континента за шест мјесеци.

Током посљедњих неколико дана, закључили смо нова стратешка партнерства са Кином и Катаром.

Преговарамо о споразумима о слободној трговини са Индијом, АСЕАН-ом, Тајландом, Филипинима и Меркосуром.

Радимо још нешто. Како бисмо помогли у рјешавању глобалних проблема, примјењујемо варијабилну геометрију — другим ријечима, различите коалиције за различита питања, засноване на заједничким вриједностима и интересима.

Тако смо, када је ријеч о Украјини, кључни члан коалиције вољних и један од највећих донатора по глави становника за њену одбрану и безбједност.

Када је ријеч о арктичком суверенитету, чврсто стојимо уз Гренланд и Данску и у потпуности подржавамо њихово јединствено право да одлучују о будућности Гренланда.

Наша посвећеност Члану 5 је непоколебљива.

Зато радимо са нашим НАТО савезницима — укључујући Нордијско-балтичку осморку — на додатном обезбјеђивању сјеверних и западних крила Савеза, укључујући невиђена канадска улагања у радаре изнад хоризонта, подморнице, авионе и присуство трупа на терену.

Канада снажно осуђује царине повезане са Гренландом и позива на фокусиране разговоре како би се постигли заједнички циљеви безбједности и просперитета на Арктику.

Када је ријеч о плурилатералној трговини, предводимо напоре да се изгради мост између Транспацифичког партнерства и Европске уније, што би створило нови трговински блок од 1,5 милијарди људи.

У области критичних минерала, формирамо „клубове купаца“ под окриљем Г7 како би се свијет удаљио од концентрисаних извора снабдијевања.

А у области вјештачке интелигенције, сарађујемо са истомишљеним демократијама како бисмо осигурали да на крају не будемо присиљени да бирамо између хегемона и хиперскалера.

Ово није наивни мултилатерализам. Нити ослањање на постојеће институције. Ово је изградња коалиција које функционишу, питање по питање, са партнерима који дијеле довољно заједничког тла да дјелују заједно. У неким случајевима, то ће бити велика већина нација.

Оно што се тиме постиже јесте стварање густе мреже веза у трговини, инвестицијама и култури, на коју се можемо ослонити у будућим изазовима и приликама.

Средње силе морају дјеловати заједно.

Средње силе морају дјеловати заједно, јер ако нисмо за столом — на менију смо.

Али такође бих рекао да велике силе, за сада, могу себи дозволити да дјелују саме. Оне имају величину тржишта, војну моћ и утицај да диктирају услове. Средње силе то немају. Када преговарамо само билатерално са хегемоном, преговарамо из слабости. Прихватамо оно што нам се понуди. Такмичимо се једни с другима ко ће бити најприлагодљивији.

То није суверенитет. То је глума суверенитета уз прихватање подређености.

У свијету ривалства великих сила, земље између имају избор: да се међусобно такмиче за наклоност или да се удруже и створе трећи пут са стварним утицајем.

Не смијемо дозволити да нас успон тврде моћи заслепи за чињеницу да ће моћ легитимитета, интегритета и правила остати снажна — ако одлучимо да је заједно користимо.

Што нас враћа Хавелу.

Шта би значило да средње силе „живе истину“?

Прво, то значи именовати стварност. Престати призивати „међународни поредак заснован на правилима“ као да и даље функционише онако како је рекламирано. Назвати ствари правим именом: систем интензивног ривалства великих сила у којем најмоћнији користе економску интеграцију као средство присиле ради остварења својих интереса.

То значи дјеловати досљедно, примјењивати исте стандарде и на савезнике и на ривале. Када средње силе критикују економску присилу са једне стране, а ћуте када она долази са друге, ми и даље држимо натпис у излогу.

И то значи смањити полугу која омогућава присилу. Изградња снажне домаће економије увијек мора бити први приоритет сваке владе. А међународна диверзификација није само економска опрезност — она је материјални темељ искрене спољне политике. Јер државе стичу право на принципијелне ставове тако што смањују своју рањивост на одмазду.

Искреност о свијету какав јесте

Канада има оно што свијету треба. Ми смо енергетска суперсила. Посједујемо огромне резерве критичних минерала. Имамо најобразованије становништво на свијету. Наши пензиони фондови спадају међу највеће и најсофистицираније инвеститоре на свијету. Другим ријечима, имамо капитал и таленат, као и владу са огромним фискалним капацитетом да дјелује одлучно.

И имамо вриједности којима многи теже.

Канада је плуралистичко друштво које функционише. Наш јавни простор је гласан, разнолик и слободан. Канађани остају посвећени одрживости.

Ми смо стабилан и поуздан партнер у свијету који је све само не стабилан. Партнер који гради и цијени односе на дуги рок.

И имамо још нешто — свијест о томе шта се дешава и одлучност да у складу с тим дјелујемо.

Разумијемо да овај лом захтијева више од прилагођавања. Захтијева искреност о свијету какав јесте.

Скидамо натпис са излога.

Знамо да се стари поредак неће вратити. Не треба да га жалимо. Носталгија није стратегија.

Али вјерујемо да из пукотине можемо изградити нешто боље, снажније и праведније.

То је задатак средњих сила. Земaља које имају највише да изгубе у свијету тврђава и највише да добију од истинске сарадње.

Моћни имају своју моћ. Али и ми имамо нешто — способност да престанемо да се претварамо, да именујемо стварност, да градимо снагу код куће и да дјелујемо заједно.

То је пут Канаде. Бирамо га отворено и самопоуздано.

И то је пут отворен за сваку земљу која је спремна да га с нама крене.

Цијели говор премијера Канаде, Марка Карнија можете погледати на линку:

Говор Марка Карнија у Давосу

Извор: Си-Би-Си (СВС)
Извор насловне фотографије: Маркус Шрибер/Асоушиејтед Прес (Markus Schreiber/The Associated Press)