Рано прољеће 1996. године, Дејтон потписан, отишла је већина старих, остали су неки, а дошле су нове комшије, различите нације, различити менталитети, више не знаш ко је коме ту домаћин, ко избјеглица, ко гост, чија је земља, кућа, све се измијешало, поготово мени, тада дјетету од непуне четири године, али оно што ми је заувијек, као жиг, остало урезано је да су се сви понијели чојствено. Хееј, послије четири године ружних дешавања (не поновило се) комшија комшији је пружио руку помирења, па и пријатељства. Помагали смо се међусобно, почињали све испочетка, градили наново. Ми комшији дрво, он нама млијеко, ми њему циглу, он нама цријеп и изградисмо живот наново. Завршиш посао и онда хајде на сијело. Е то ми је било најдраже. Прича по прича, прича по прича (што би данас рекли) у подруму комшиницине куће, гдје се окупљасмо, око шпорета, уз пуцкетање још помало влажних биља које су гутале шамотна уста Смедеревца. И ја вам се ту наслушах свега, од тога како је ружа никла из димњака, до онога како нам је Хапац најопаснији у насељу и да треба ствари стављати под катанац због њега. Тада се и први пут упознах са пендреком, ако Хапац случајно налети да га избатинам, онако са пуном снагом четверогодишњег дјетета. Ма милина, ево и сада ми топло око срца када се сјетим какви смо људи били и у каквом окружењу сам имала прилику да одрастам.

А сада, шта нам се догодило сада, на којој дионици пута изгубисмо себе, изгубисмо сву ову људскост и емпатију према другоме? Када смо дозволили да нас капитализам прогута као што је биље гутао Смедеревац? Питам вас, а питам и себе, када сте/сам посљедњи пут закуцали/ла на комшијска врата и однијели/ла му ванглу уштипака са џемом, ма када сте/сам посљедњи пут ИСКРЕНО и са осмијехом изговорили/ла: „Доброј’тро комшија“?

Страх ме је овог друштва и ове хладноће у нашим срцима. Све нам је доступно, имамо безброј могућности, кров над главом и оно најважније имамо МИР, а опет немамо ништа јер смо изгубили човјека у себи, изгубили смо комшију у себи. Да ли ће се икада више осјетити комшијски дух међу нама и да ли ће наша дјеца имати прилику да слушају комшијске доскочице преко жице или преко балкона, да ли ће се окупљати за једним столом и око једног Смедеревца или бар око електричног конвектора? Када и како смо заборавили да научимо наше потомке да старији морају да се поштују и да није било њих ни ми не би постојали, када смо дозволили да се отуђимо једни од других и да нам буде важније ко је шта обукао од тога да научимо наше дијете да подијели једну гумицу на пола са другом који нема, како заборављамо да их научимо да учитељи, наставници, професори заслужују поштовање, да их они уче првим словима, прва знања стичу уз њих и како да их научимо, а и нас да освјестимо да није битно да ли неко носи Најк, Адидас, Фенди, Праду или патике са бувљака?

Дођимо себи и покуцајмо комшији док још имамо коме.

Јована Ћорић