Не знамо колико нас има! Сваки дан констатујемо да нас нема. Нема нас довољно али има толико да сваки дан неко одавде оде. Полако се читава Република Српска, чини ми се, претвара у некадашњу Херцеговину која – све насели ал` се не расели. Али, ако се оваквим трендом настави, нећемо се моћи дичити том крилатицом јер – све ћемо населити а себе раселити. Према процјенама демографа и надлежних институција, обзиром да још увијек немамо егзактне податке, у Републици Српској живи нешто више од милион становника. Читава Српска стане у један престони Београд. Оружани сукоби у периоду 1992 – 1995 године однијели су готово 100 000 хиљада живота што је на укупну бројност популације енорман губитак. Ратна и поратна дешавања допринијела су великом броју миграција и одлива становништва са ових простора што Републику Српску и читаву Босну и Херцеговину чини демографски нестабилним заједницама. Наука показује да је већ у континуитету од, сада већ давне, 2002. године природни прираштај негативан. Обзиром на не тако охрабрујуће статистичке и демографске податке, не само за Републику Српску, Босну и Херцеговину већ и за земље у региону нису ни најмање оптимистичне иако нас у то убјеђују ови који са нама манипулишу безмало тридесет година.

Примарни развој савременог друштва требао би да се огледа, не само у јакој и стабилној привреди и стабилној социоекономској политици већ и у прогресивном образовном систему што је, сложићете се, предуслов ових малочас поменутих грана развоја заједнице. Да би осавременили и унаприједили привреду морамо, сходно технолошком кретању друштва, улагати у образовање. Наравно, високошколско образовање је најуже грло у самом процесу. Бројност студената заправо је посљедица или производ читавог процеса од рођења, основног и средњег образовања до броја оних који желе наставити високошколско образовање, којих је нажалост у Републици Српској све мање. Квалитет образовања требао би да буде примарни циљ и задатак свих образовних установа од предшколског нивоа до докторских студија. Да би говорили о стабилном образовном систему, на високошколском нивоу, према европском нивоу и систему вредновања, факултет би требало да упише 55% до 60% свршених средњошколаца. Тренутни обухват уписаних код нас је 34,91%.

Генрација која сада уписује факултет, 2003. годиште, броји укупно 10 537 рођених. Од тог броја, када би сви наставили студирање уписало би се 5 800 бруцоша. Наравно, тај број немамо због више разлога који примарно нису демографски. Према доступним подацима, ове године  четверогодишње средње школе је завршило 7 639 ученика, да би високошколски систем био одржив и прогресиван њих 55% односно 4 200 би требало наставити образовање на некој од ВШУ. Дакле, од рођених 10 537 факултет би требало уписати 4 200 или 39% рођене дјеце у генерацији 2003.  На два јавна Универзитета уписано је, у првом уписном року, нешто више од 2 500 хиљаде студената. Обзиром на још два уписна циклуса тај број ће вјероватно изаћи на три хиљаде. Дакле, по таквим прогнозама од потребних 4 200 имамо „мањка“ 1 200 појединаца који ће евентуално студирање наставити на неким другим ВШУ или ван граница Републике Српске или неће никако стицати нова знања.  Према досадашњим подацима, око 500 дјеце упише студије ван граница Републике Српске.

Нажалост, данас имамо случајеве да на одређеним студијским програмима имамо јако малу или скоро никакву заинтересованост будућих студената за конкретну област што доводи у упит одрживост катедре и студијског програма. Пејоративно речено, на неким програмима има више запослених него ли студената! Такви примјери су аларм за узбуну читавог система! Умјесто да се скрати период од стицања дипломе до добијања радне књижице ми имамо примјерe да се скраћује развојни пут од индекса до дипломе. Нажалост, тај „нитро систем“ очигледан је на приватним високошколским установама! Такав начин стицања диплома не само да грубо гази научне и етичке принципе већ озбиљно доводи у вјеродостојност (и легалност!) начин стицања диплома и њену даљу „употребну вриједност“. О квалитету образовања сувишно је и говорити!

Морамо, првенствено вратити и очувати дигнитет и ауторитет Јавних високошколских установа које су окосница не само развоја савременог друштва већ код нас у тренутним приликама су и бедем националног опстанка и будућности нарочито нас у Босни и Херцеговину. Такву улогу нарочито има Универзитет у Источном Сарајеву обзиром на своју географску јурисдикцију. Некадашњи Српскосарајевски универзитет данас Универзитет у Истичном Сарајеву у оквирима Републике Српске битише безмало три деценије и његова улога, данас овде код нас, није само образовање младих људи већ он има несумњиво велику националну снагу у очувању интереса српског народа на овим просторима. Он, као такав од Добоја преко Брчког, Бијељина, Зворника до Источног Сарајева Фоче и Требиња својеврсан је оловни војник на бранику отаџбине!

Задатак нижих образовних институција, нижих у структури образовања, мора да буде, поред формалног образовања и настојање да се дјеца мотивишу за наставак студирања – да им примарно у фокусу интересовања буде jeдан од два јавна Универзитета – у Источном Сарајеву или Бањалуци. Такође, родитељима то треба да буде „васпитни задатак“! То је, драги моји национализам и патриотизам! Знам и свјестан сам колико је и проблема у самом високошколском образовању, са каквим се изазовима и непријатностима сусрећу и сами студенти али образовање није само диплома већ је то улазница за неку бољу будућност.

Напросто, патриотски задатак, национална политика мора да нам буде очување два јавна Универзитета, њихов бољи и прогресивнији рад. Морамо дјецу мотивисати да им у сфери интересовања буду јавне високошколске установе, а не да тек тако протраће вријеме уз уложен новац на некој од приватних ВШУ! Aли, да би дјеци говорили о квалитету државних факултета, да би уопште дјеци и родитељима вратили вјеру у образовање морамо направити озбиљне резове у заједници! Могуће да звучи фашистички али је у крајњој линији хуманистички и нажалост у Босни и Херцеговини и утопијски  – потребно је са свих јавних, од локала до државе, функција, именованих или изабраних С М И Ј Е Н И Т И!!! свакога онога ко је приложио диплому са приватног факултета!  На тај начин ће бити смислена наша прича о важности јавних универзитета али на тај начин ће се, одговорно тврдим, код дјеце и младих подићи степен поштовања према високошколским установама и њихово хтјење за науку, звање и знање ће добити смисао!

Тешко ми је, помало се и лицемјерно осјећам, када говорим младим људима да упишу неки од државних факултета а свјестан сам да у локалној заједници, без да се и интересују претјерано за то, знају бар два „директора“ или јавна функционера са сумњиво стеченом дипломом! Шта рећи тој дјеци као ваљан аргумент и контратезу кад кажу – а зашто би кад је он! Не знам! Искрено, исповједам пред вама који се то питате!

мр Владимир Васић