Како ти се зове мали/мала? Шта ли моје име значи? Које ти се име свиђа? Баш му име иде уз њега… Носи неко грозно старо српско име, сељачко… Што му ниси дао по ђеду/баби? Дала му неко страно име, малограђанштина, не би’ керу тако… Готово свакодневно се сусрећемо са оваквим питањима или констатацијама, с пријатељима на кафи, с колегама на послу, с породицом, а неизоставно (у нормалним околностима) са особом с којом канимо градити заједнички живот. Nomen est omen, то можемо вјеровати „старим варалицама“. Лично име уистину обиљежи човјека, добијемо га по рођењу, некад и прије, носимо га кроз живот, учинимо га блиставим или га укаљамо, некад носи и оно нас, и оно настави да живи и кад ми душом утихнемо – ако ништа, а оно бар на каменој плочи више наше хумке. А остане често и у сјећањима најближих, неријетко га и неки потомак понесе, понекад га и историја упамти…

Познато је истраживање америчких професора у коме су студентима дали фотографије педесет анонимних дјевојака с намјером да изаберу шест најљепших. Касније су другој групи студената дали фотографије тих шест љепотица, али овог пута написавши и „њихова“ имена на фотографијама. Три су имале популарна имена попут Кети, Кристин, Никол, а друге три мање прижељкивана имена као што су Гертруд, Харијет, Етел. Иако подједнаке љепоте, овог пута су боље оцијењене оне дјевојке са привлачнијим именом. А штета, Гертруд право лијепа цура! Знам и једну врло лијепу дјевојку, ине вјере, која је једва дочекала пунољетство да би могла да промијени име у Ајла. Дотад је била – Мушка! По нени. Слично је било и са Пембом.

А ђе нађе баш Слободан? – Па по дједу, фино име. – Па није од дјед. Дјед рођен за вријеме окупације, његови чезнули за слободом, ми смо сад слободни… А што не неко новије име, ево нпр. Дејан? – Па, женска главо, гдје је новије, Дејан је старији од Слободана бар седам вијекова… Име Слободан, иако распрострањено међу Србима, настало је у другој половини 19. вијека, а први који га је понио био је знаменити Слободан Јовановић. Његовој сестри надјенули су име Правда, будући да им је отац био правник, но то се име није „примило“ у народу. А име Дејан било је не само познато већ и често још у времену Светога Саве. Проучаваоци имена – ономастичари доводе га у везу са именом Десимир. – А можда је ипак боље Слободан?

Добрашинов стећак на Зупцима

Обично се људи дијеле на оне који нагињу увријеженим, традиционалним именима и оне који преферирају „модернија“, интернационална имена. Они први прозивали би ове друге јер су кћерци дали име Селена, Марг(ар)ита, Ксенија… – Гарант јој се баба звала Селена. Пусти, бога ти, комплексаши, западњаци… – Вјероватно није баба, нити бабина баба, али бабине бабе баба можда и јесте. Сва ова имена су не само посвједочена већ и прилично заступљена у поменицима српских манастира у средњем вијеку. Отуда и презимена Селенић, Маргетић, Сенић итд. А и ови други, „помоднији“ изненадили би се кад би видјели да њихова Искра има имењакињу у 16. вијеку негдје у (и данас) забаченим селима Србије. А има баш тада и имењака – Искрослава. Таман кад Искра добије брата, а?

Ма пусти, дала дјетету име по некој јунакињи из серије, из романа, шта ли… Што јој фино не даде неко српско име, ево моје име Оливера, или Роса, шта фали… – А име Оливер(а), врло раширено код Срба још у средњем вијеку, дошло је код нас управо из литературе, у питању је име витеза из прича о Карлу Великом, доста популарних и код ондашњих српских читалаца. А Роса, старо српско име, није ништа друго већ надимак од имена Роксанда или Росанда, које је давно у средњем вијеку ушло у српски именослов и одомаћило се, и то, ни мање ни више, него из – романа. Ријеч је о „Роману о Александру Македонском“ или „Александриди“, очито код нас некад радо читаном, будући да је име Александрове жене (некад било) међу најчешћим српским женским именима. Тако и у турским дефтерима из 15. вијека читамо да је у Новом Брду на Косову живјело неколико Срба – Триштана и Ижота – Српкиња, који своја имена дугују ничему другом до средњовјековном западноевропском роману „Тристан и Изолда“, но та имена нису, ко зна зашто, пустила дубљи коријен код Срба. Или је Триштан можда и опстао, али у хипокористичној, надимачкој варијанти – Тришо? Па, помало парадоксално, неки неписмени дјед носи име по лику из романа.

Ако ништа друго, чини се да смо бар мање сујевјерни од својих предака. Не знам данас ниједног Грдана, Грубишу, Мркоја, Мркшу итд. А ова некад фреквентна и никад нелијепа имена имала су заштитни карактер. Да им дијете не би умрло или боловало, беспомоћни родитељи давали су дјеци оваква ружна, неразумљива или страшна имена вјерујући да ће оно штитити дијете од злих сила и демона смрти. Из сличних разлога су давана имена са основом Стан- или Стој-: Станојка, Станка, Станислав итд. Давала су се са жељом да престане умирање новорођенчади, да престане рађање женске, а почне мушке дјеце, или чак са жељом да престане рађање дјеце потпуно тамо гдје је синова било пуно, а земље мало. Данас, Богу хвала, дјеца знатно мање умиру, промијенио се однос родитеља према женској дјеци, а дјеце се, нажалост, свакако премало рађа, па није ни чудо што оваква имена више нису популарна нити имају своју некадашњу функцију. Мада, нпр. име Стојан живи кроз свога грчког парњака – Константина, данас врло популарног. Чувени Стојан Новаковић из родољубивих разлога промијенио је своје крштено име Константин у Стојан, преводећи га са грчког. Данас би се прије десило обрнуто. Или, рецимо, да ли би нека Сузана постала Љиљана или Кринка, јер сва три имена исто значе.

Константин, односно Стојан Новаковић

Исти заштитни карактер има и изумрло, а некад врло раширено, јединствено име-реченица Дабижив – да би био жив. Из истог разлога су и наши преци знали понијети, иако Срби православци, (осим српског и) муслиманско име. Вјеровало се и да „не гине турско име од турског куршума“. Тако је и мој чукундјед Перо свом најстаријем сину дао своје име – Перо, а по рођењу је добио и „турски“ надимак Бего, како су га цијелог живота и звали, а да му право име ни укућани чак знали нису. И стварно су се након Беге почела „држати“ (мушка) дјеца. Отуд нам потичу и српска презимена Муаремовић, Бећировић итд.

Зашто су се давала имена Стаљинка, Кенеди, Тарзан, Геније, Петолетка, каква све још нису забиљежена у 20. вијеку, слутите и сами. Таква имена су више наштетила својим носиоцима него што су имала заштитни карактер. Врло је нпр. етимолошки занимљиво име Владилен – Владимир Илич Ленин.

Свако вријеме носи своје – име, могло би се рећи. Од Мирослава и Властимира, као неких од најстаријих забиљежених српских имена, која још живе, па до Мие, Ирис или Леона, свако вријеме је оставило свој печат на српском именослову. Нека имена настају, нека нестају, али све њих провјерава вријеме, а „вријеме је мајсторско решето“, што рече Његош. Имена су и битан сегмент националног идентитета, а ономастичари су утврдили да се још од раног средњег вијека подударају регистри антропонима (личних имена) у Хуму, Зети, Рашкој, Босни, па и Дубровнику, као и код оних које означавају као „богумиле“. Та подударања много говоре, треба их пратити, проучавати и његовати. Занимљиво је да су Срби, као ниједан други словенски народ, очували у великој мјери своја (српска и словенска) имена до данас, а томе је понајвише допринијела Српска православна црква, која није спутавала давање дјеци народских имена, за разлику од Римокатоличке (код Западних Словена) и Руске православне цркве (код Источних Словена), које су наметале надјевање хришћанских, календарских имена.

Корице Речника личних имена код Срба Милице Грковић

Његујмо своје богато антропонимско насљеђе. Ако хоћемо уникатна и оригинална имена, можемо их пронаћи и у ризницама нашег древног, пребогатог именослова, можемо оживјети неко старо и заборављено, а лијепо име. Не мора оригиналност и модерност нужно бити оличена у преузимању страних, код нас неодомаћених имена. А ако их већ преузимамо, онда поведимо рачуна да их адаптирамо према узусима српског језика, фонолошки (гласовно) и морфолошки (по облику), да их можемо без проблема мијењати по падежима, од њих творити присвојне придјеве, односно употребљавати их без муке и за онога ко се тако зове, а и за онога ко га зове. Ризница српских личних имена од најранијих њихових помена до данас најбоље је представљена у „Речнику личних имена код Срба“ (доступном и на интернету) Милице Грковић, а доста занимљивости о српском именослову може се пронаћи и у њеној књизи „Лична имена у српском народу“, према којој сам и ја, углавном, сачинио овај напис.

Душан Пејић