У српском народу дан светог Димитрија познат је и као Митровдан. То је једна од већих слава, крсно име неких еснафа и дан одржавања завјетине у многим мјестима.

Обичај је код нашег народа да се на Митровдан отпуштају слуге којима је истекао уговор и изнајмљују нове. Овај дан је легендаран и по томе што су се хајдуци тада растајали да би негдје презимили зиму и поново се састали о Ђурђеву дану сљедеће године. Митров данак – хајдучки растанак, Ђурђев данак – хајдучки састанак!

Ово су неки од старих српских обичаја на овај празник:

Уочи Митровдана и Ђурђевдана треба да је свако код своје куће, јер ко тада не буде код своје куће, тај ће преко цијеле године ноћивати по туђим кућама.

Постоји и вјеровање да уочи Митровдана морају да буду завршени сви велики послови, нарочито велики радови на пољу и друге ствари које се раде напољу. Сматра се да је вријеме послије Митровдана варљиво, односно да зима може сваког часа да изненади, па се зато учврстило мишљење да је лоша срећа ако се нешто остави за послије великог празника.

За Митровдан се вјерује и да предсказује каква ће бити зима. Ако је дан сунчан, зима ће бити блага, са мало изузетно хладних дана. Ако на Митровдан падне снијег, вјерује се да ће се задржати све до априла.

У Србији постоји и вјеровање да на Митровдан не треба грдити малу дјецу, колико год да су погријешила или безобразна, јер ће наводно онда цијеле године бити несташна.

У Србији је одавно обичај да неко ко се зове Димитрије има надимке Мита и Митар, због чега је и дан Светог Димитрија добио народни назив Митровдан.

Празник је посвећен античком команданту Солуна, светом Димитрију, који је погубљен због ширења хришћанства. Увијек се слави 8. новембра и на петом је мјесту листе највећих српских слава.

Извор: Опанак