🔵 Докле си, живота ти, са факултетом?

🔴 Ма шути, јади грдни, не могу ја ово, учим к’о коњ, не могу да положим, ови професори су психопате. Ее, замисли дао нам књигу од 200 и кусур страна. Изађем на испит, фрајер ми три питања даје и још ми нека потпитања поставља, шта хоће, нека му ћаћа учи толко.

🔵 Ма ниси будала бубати глупости, ко се данас још од факултета хљеба најео, гледај научи болан сваку другу лекцију, кроз два три рока ће те потрефити питања.

🔴 Нема ништа од тога, преписао сам се ја, неће мене више нико у мозак, да не кажем шта. Отишо је лола на приватни. Замисли, положио овамо шеснес испита, они ми признали дваесишес, нешта су их растављали, па богови. Ево пола године сам тамо, пошаљем семинарски, дају ми девет. Још копирам с Википедије и пошаљем. Професора очима видио нисам, Дућа домар све завршава.

⚫Наставио бих ја овако до сутра са овим својим покушајем сатире, шале, шеге, како год, али не могу. Боли мозак од лоше шале, али још више боли од истине.

Па људи моји, годинама већ гледамо све ово, годинама се ибретимо, али и ћутимо. Ћутимо јер нас се не тиче, ћутимо јер је наш неко купио диплому, ћутимо, јер смо сви ми остали без иједног принципа. То се морамо помирити, морамо то себи рећи и то прихватити ако мислимо себи имало добро у будућности.

Ево, ових дана у јавност излази све оно што сви ми одавно већ знамо. Ухапшени су тамо неки људи због продаје и куповине диплома. И сада смо сви вендете критике. “Јаооо, страшно, како је то могуће?”

Могуће је то данас, исто као што је било могуће кад је твој сестрић купио диплому. Видиш, кад је то урадио мој шура, исто је било могуће, а било је могуће и кад је онај мали што у Дому здравља ради купио своју средњу, вишу или коју год.

Срећа је наша па немамо приватни медицински факултет, умирали би од заноктица.

Него хајде, купио, па купио, снашао се, држава је таква. Ено политичара, они су себи купили, ено онај је купио а види какав посао има, директор човјек.

Е па даме и господо, сваки пут када се запитамо зашто наша дјеца, која уче, која су добра, вриједна, коју смо лијепо одгојили немају посла – одговорите сами себи, немојте да се стидимо.

Погледајмо се у очи. То је зато што смо дозволили да је нормално купити диплому. Очигледно, да би се направила зграда, не требају нам знања инжењера грађевине, треба нам папир да смо инжењери грађевине. Шта је ту спорно? Па ништа. До једном. Као у Турској. Али да не гријешим душу, много је људи погинуло. Биће времена да се прича о узроцима.

Већ сам много одужио, а и тешка ми је прича, али волио бих да још о овоме поразговарамо.

Тако је, да поразговарамо, ти који ово читаш и ја који ово пишем.

За крај, волио бих покушати користити просту логику, а ти ме исправи ако нешто гријешим.

1. Онај ко је купио диплому, није је купио јер му се свиђа, него јер му је неко обећао посао преко странке или фамилије па ће му се “исплатити инвестиција”
2. Онај ко је купио диплому је терет и проблем гдје год дође радити у државно предузеће. Терет је онима који добро раде свој посао јер никада у животу није чуо за 99% тога, а и шта ће му. Њега су довели да прима плату, не да ради.
3. Држава је дала прилику некима да бесплатно купе диплому. Што је то немогуће, нешто бесплатно купити? Па рецимо уколико купиш диплому са свим десеткама, можда добијеш стипендију, републичку, можда Јелићеву. Кад све сабереш, држава ти плати бар пола купљене дипломе.
4. Свака стипендија дата студенту с приватног факултета није награда за добар рад тог студента, него казна за поштеног студента јавног универзитета. Шта се ти правиш паметан и учиш, купи болан. Погледајте резултате конкурса за стипендије, много је факултета на којим се сада хапси.
5. Држава не може законом одвојити приватне и државне факултете, то је тачно. Али може направити рангирање којим ће се бодови дати студентима са јавних универзитета како на конкурсима за стипендије, тако и на конкурсима за посао, бар кад је у питању “државни посао”.
6. Посљедње, иако нису ни бајни ни сјајни, иако често нису ни сјена образовања и критеријума који су били некада, државни факултети у Републици Српској су Сорбона за сваки приватни факултет.

Ти који си остао или остала читати до краја, прије свега опрости ми што сам ти узео вријеме и заморио мозак. Али ти хвала на одвојеном времену да се овим позабавиш.

Сутра, на кафи, на улици, када сретнеш оног за којег знаш да је у куповини “папира пуног знања”, насмиј му се, поздрави га и лијепо питај – Колико рата ти је остало до краја?

Не замјерај се, он ако ти не буде дјеци предавао у школи, сигурно ће им бити шеф на послу.

Овај текст није ништа друго до на папир бачена фрустрација једне просјечне будале која је завршила државни факултет. И наравно, лош покушај шале аутора.