Сутра су Задушнице. За многе Србе са Косова и Метохије то је једина прилика да уз пратњу полицијских снага посјете гробове својих преминулих рођака и пријатеља који почивају по одвећ оскрнављеним и запуштеним гробљима широм јужне српске покрајине.

Из године у годину, тамошњи Срби све теже могу да уопште пронађу „вјечне куће“ својих најмилијих, будући да су њихови споменици махом девастирани, поломљени, украдени.

На православном гробљу у јужном дијелу Косовске Митровице највише споменика је порушено непосредно након сукоба на КиМ и у погрому над Србима у марту 2004. године, али то је настављено и касније. Како преноси Политика, до сада је уништено и порушено нестварних 90% споменика само на том гробљу.

Још од 1999. године, Срби се уопште не сахрањују на старо гробље јужно од ријеке Ибар. С друге стране, на албанском гробљу које се налази у сјеверном дијелу града, гдје огромну већину чине Срби, нема ниједног оскрнављеног споменика, тако да Албанци дан-данас своје умрле ту сахрањују.

Највише уништених српских гробаља, свакако, има у Метохији, и то у општинама Клина, Ђаковица, Пећ, Исток, затим у Србици, Вучитрну, Подујеву, Косову Пољу.

Нема сумње, уколико то већ нису урадили, колико ноћас, Албанци ће похитати православним гробљима прије Срба, да се „обрачунају“ са оним ријетким споменицима што још увијек пркосно стоје и свједоче њиховом дивљаштву, како Срби ни ове Задушнице не би остали ускраћени за стравичне призоре на које нас годинама навикавају. Мртви и умермерени, сметају им Вукашин и Симана, Стефан и Госпава, Лазар и Светозар, Милош и Немања, Живка.

Сметају јер су Срби. Али нисам сигуран да се тек тако, тим отвореним ратом против Бога и мртвих, могу затријети вијекови, фалсификовати историја и протјерати они, мртви и живи, који их непрестано подсјећају да су туђинци на светој земљи која ће заувијек остати српска.

С тим у вези и сљедећа пјесма.

ЗАДУШНИЦЕ НА КОСОВУ

Поново си на Крст насрнуо

Мој вековни архидушманине,

Да се не би прогнани врнуо

На Заветно Поље Отаџбине.

Поново те ђаво надахњује

Да скрнавиш туђе кô ничије,

И безумљем какво се не снује

Преминуле избудиш комшије.

Је л’ то клетва виле с Проклетија,

Стар обичај безбожне касабе,

Вражја воља, навика дечија,

Ил’ аманет рахметли вам бâбе,

Да пред зору, прије задњег мрака,

Ураните с куком и мотиком

Коначишту мојијех предака

И дивљате ту над спомеником

Василија, Јеле и Стојана,

Мермер-очи збришете Јакову,

Попљувате Анђу и Душана

Само зато што се тако зову?

Некоћ сте им срца растргали,

Сад им нове мећете окове,

Све то да би сами ту остали

И мацолом затрли векове.

Зар не видиш, двоструки џелате,

Ни мртве их ниси покорио,

Бојиш их се, страх обузима те –

Право вам је Алекса зборио:

“Кад нам мушке узмете животе

Гробови ће борити се с вама!”

Оне деце, жетеоца, проте…

Ваш се наум већ крши и слама

Јер род који на Бога устаје

И с мртвима бој суманут бије

На отетом дуго не опстаје,

Но згариште бива историје.

Божју њиву пустошиш и хараш

Не назирућ’ обрисе Суштине –

Ти на које куражно удараш

Од тебе су живљи, душманине!

                                            Огњен Кандић