Република Српска је чињеница. Није никакав фантом. Није ни пријетња. Није ни оно што неки мисле и желе да јесте. Има свој дан. Рођендан. Ваљда је у овој несрећној држави гријех не само родити се већ и живјети. Како неко некоме, било коме, може оспорити дан рођења, оваплоћења? Који акт? Како смо само, као наштимовани мртваци, спремни само да обиљежавамо дане смрти а не живота!?

Улуд трошимо, и једни и други, зубе!

Доћи ће и проћи ће 9. Јануар. Након њега ће доћи још неки тешки и спорни датуми у БиХ. А у међувремену, испод тих барикадираних мостова, наставиће да протичу ријеке наших живота. Мутне. Загађене. Кривудаве.

И никако да их избистримо. Гурамо у њих глиб самртне иловаче деведесетих. Трујемо се тридесет година послије злим језицима. Није ли нам довољан уранијум? И нама и вама? Нама! Свима! Јебем нас у памет!

Докле ћемо гурати прст у око једни другима? Ето, одједном сви уставни стручњаци па знате разазнат уставно од неуставног. Дајте болан људи да живимо. Нека свако у својој кући слави шта хоће тако је вазда овдје било. Нико никоме сметао није. Док нас не затрова уранијум!

Ако се не престанемо међусобно оспоравати неће нам имати ко ђедове окадити ни над мезарима ел фатиху проучити. Отјерасте и ово мало нормалног народа из ове намучене државе.

Запитајте се усијане главе, кад већ мозга немате, докле ће нас мржња довести? Ви који не размишљате својом главом питајте менторе. Оне исте који нас отроваше U-oм. „U” У!! Колико само смрти и страдања стане у само једно историјско и хемијско U. Као да је хемијско U и оно друго U, увијек у служби смрти било!

Ух! Што шта би’ имао још рећи ал… како старим све ми је дражи 9. Јануар од 29. Септембра. Ни један ни други, док ме има, нећу престати обиљежавати, како старим, тихо, достојанствено али одлучно и поносно. Како старим све више волим живот и мој српски народ. Хемију не знам и не волим. „U„ мрзим и презирем. И једно и друго U.

Ставови исказани у овом тексту су ставови аутора и не морају представљати ставове редакције портала.