МИРИСИ ДЈЕТИЊСТВА

Волим да враћам слике уназад, не због тога што ми у садашњости није лијепо и угодно, напротив, срећна сам, али ово је мој начин да учврстим своје темеље. Не желим да заборавим ни једну своју борбу која ми је помогла да изникнем у ову несавршену, али срећну жену, не желим да заборавим ни једну зраку сунца, ни један загрљај, ни једне руке које су ме придржале када ми је највише требало, не желим да заборавим ни оне капи кише које су квасиле моје лице, ни оне руке из којих сам лако исклизнула, желим да се сјећам, што више да се сјећам јер треба још да растем.
И још једна ствар коју не желим да заборавим, а имам среће јер кажу да се то најдуже памти, је мирис, мирис шљивопите, симбола јесени мог дјетињства. Те једноставне, слатке, мирисне и топле посластице од четири састојка.
Петак, посљедњи час – звони. Пред очима ми је само ватра, нас пар малих “Федералаца” и тепсија пуна шљива. То није био само кулинарски подухват, то је био наш мали ритуал. Бацај књиге, обуци тренерке, обавезно неке старе чизме да ни око чега не бринеш и прво крећи у акцију сакупљања шљива. Нисмо ми сакупљали обичне, него оне чувене сорте “комшијске” шљиве. Kако су оне укусне, ако сте их икада пробали знате о чему пишем. Успут, сами себи одржимо још један час физичког јер ваља се попети на дрво, па отреси грану, па скочи и онда у чучањ купи, а на крају шпринт да нас неко случајно не ухвати, па умјесто шљивопите не добијемо само шљиву испод ока.
Први чин је готов, прелази се на други. Kреће озбиљно кулинарство, мали људу се претварају у шефове свјетских кухиња. Све се може кад се машта и мале руке сложе. Иде детаљно прање “комшијске” сорте, одстрањивање кошпица, а након тога вриједне ручице слажу једну по једну шљиву у тепсију, добро се пошећери, пар кашика брашна, мало воде, готово. Вријеме је да иде на крчкање, али и ватру се је ваљало припремити.
Ватра… симбол топлоте, окупљања, борбе. И заиста око ње је увијек било највише заврзлама, гдје иду ситне гранчице, гдје папир, имамо ли довољно сувих дрва или ће нас угљен моноксид упорно гушити, борили смо се, као што се боримо и дан данас да направимо нешто добро, нешто чему ћемо на крају да се дивимо и у чему ћемо да уживамо.
Мали “Федералци”, сањари љепшег живота расули су се свуда, још спремају своје шљивопите али на различитим крајевима свијета. Нека, тако је морало да буде, али најважније је да имамо добре темеље и да смо колико – толико научили спремати по добром рецепту, помало компликованом али без прескакања корака и без одустајања.
Зато волим ретроспективу, подсјети ме на коријен, на темељ, јача ме и учи да за већи гушт треба уложити више труда и да у суштини процес припреме и рада ствара чаролију, а коначни производ је награда. Захвална сам на свему и свима који су се нашли у мом животу, неки су ту, а неки су били ту са разлогом, некада заболе, али за сваку рану постоји мелем, за сваки отров лијек и за сваку киселу шљиву шећер.
Ћорић Јована
















