Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају преподобног Максима Исповједника и Светог мученика Неофита.

НАСТАВНИК ПРАВОСЛАВЉА, УЧИТЕЉ ПОБОЖНОСТИ И ЧИСТОТЕ.

Цариграђанин по роду и најприје високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од пријестонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља.

Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле двије воље као и двије природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, гдје три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године.

Тропар (глас 8):

Наставниче Православља, учитељу побожности и чистоте, свећњаче Васељене, богонадахнути украсу архијереја, Максиме премудри, учењем твојим све си просветио, свирало духовна, моли Христа Бога, да спасе душе наше.

Свети мученик Неофит

Родом из Никеје. Будући још дјететом чињаше чудеса велика благодаћу Божјом. Извео воду из камена, васкрсао своју мртву мајку. Бијелим голубом одведен у гору Олимпијску гдје из једне пећине истјера лава и он се настани унутра. Мучен за Христа у петнаестој години својој, у вријеме цара Диоклецијана, и то у Никеји. Никако се не хтједе одрећи Христа. Послије бијења и тамновања бачен у огањ, но Бог га очува жива. Тада га ставише пред гладног лава, но лав се умиљаваше око Неофита. Светитељ позна у томе лаву онога истог, у чијој се пећини он подвизавао, па га помилова и нареди му да иде опет у своју пећину. Тада Неофита прободу копљем и он се пресели душом у дворе Господње.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 3. фебруар / 21. јануар.