Чудно неко вријеме наступило, кажу многи задње дошло. Не знам који му је то пут да је задње и колико ће још пута бити задње, али сада је заиста некако трулежно, наопако, бајато. Све што нам се сервира ми поједемо и то са апетитом крупног Американца. Све нам треба и узимамо као да нам је све на корист. Превише утицаја Холивуда, а нисмо ми Холивуд, ми смо мала земља на брдовитом Балкану, земља сељака. Не сељачина, него поштених сељака, који су вриједно радили и стицали таман толико колико је потребно, често мање, никада више и није се заборављала библијска прича о сусрету Исуса и младог богаташа: „И опет вам кажем, лакше је камили да прође кроз иглене уши, него да богаташ уђе у царство небеско“. Размисли човјече, шта ће ти ишта преко мјере, на овај свијет си дошао наг и одлазиш исти такав. Немој да те памте по неморалу, пакости, лицемјерју, пентхаусу и поршеу, потруди се да те упамте по поштењу, по поштено одгојеном чељадету, које ће даље да одгаја још поштене чељади. Не пркоси и не пакости, јер све у часу може да се претвори у прах. Освијести се човјече, не љути Бога и не играј се Бога! Сви смо ми овдје у пролазу, а ваља се заслужити оно вјечно.

Аутор: Јована Ћорић