Скупила се маса људи око цркве на Грбавици. Скинули смо велики крст који је био освештан од два патријарха, српског Павла и руског Алексеја ратне 1994. године. Понесоше и звоно. Звоно удари мртвачки и крену безпрегледна колона мушкараца, жена и дјеце у непознатном правцу. У позадини остаје родни град

Приредио: Огњен БЕГОВИЋ

ИСТОЧНО САРАЈЕВО, 14. МАРТА – Око 130.000 Срба у фебруарском и мартовском невремену 1996. године кренуло је у неизвјесност, из отетог им града, у јединственом догађају у савременој историји, постдејтонском пресељењу, егзодусу у коме су одлазећи са вјековних огњишта понијели са собом и своје мртве, рекао је Срни филмски и ТВ режисер Драгољуб Драган Елчић.

“Срби у колони напуштају град /Сарајево/. То је колона живих и мртвих. Око 3.500 погинулих српских бораца ископани су из гробаља свих сарајевских општина. А, та глина је тешка, много тешка. Сваки дан сам копао гробове са својим сународницима и саборцима и снимао камером. Kопали смо мртве да би заједно кренули са живима у непознато”, рекао је Елчић, који је и декан Академије умјетности у Београду.

Према његовим ријечима, идеал је засјенио жртву и покренуо егзодус, а у бескрајно дугој колони кроз снијежне сметове пробијали су се шлепери, коњске запреге и пјешаци са тешким пртљагом на плећима.

На путу суза, присјетио се он, низали су се ковчези са посмртним остацима хероја.

“То је њихов вјечни пут без повратка. Носе своје мртве да их негде сахране и да им могу изаћи на гроб – Соколац, Братунац, Зворник, Вишеград, Бијељина… Између својих домаћинстава и Републике Српске, одабрали су Републику Српску”, истакао је Елчић.

Он сматра да је егзодус сарајевских Срба догађај који говори о посљедицама трагичног сукоба у БиХ, и посебно симбол саможртвовања сарајевских Срба зарад мира и стварања Републике Српске.

САРАЈЕВО ЈЕ ПРИЈЕ РАТА БИО ГРАД “РАЈЕ И ПАПАНА”?!

Говорећи о “ондашњем” предратном Сарајеву, Елчић је навео да се овај град тада дијелио на рају и папане.

“Kо није био рођени Сарајлија или приправник за рођеног, ко није умешкавао `ч` или бар симулирао, тај је са проклетством на свијет пао. Боље би му било да се није ни родио”, појаснио је Елчић.

Он је подсјетио да су глумцу Kирку Дагласу за вријеме Олимпијаде /ЗОИ `84/ на Башчаршији наплатили некакав бућкуриш хиљаду пута скупље и хвалили се како су заврнули папана.

“Рођене и прирођене Сарајлије биле су ухватиле Бога за браду. Та атавистичка срећа није слутила на добро”, рекао је Елчић.

У АПРИЛУ `92. ПОЧЕЛО ЈЕ “KРВАВО KОЛО”

Овај култни српски режисер, сјећајући се почетка рата у БиХ, рекао је да је у априлу 1992. године “крваво коло почело”.

“Kада је у априлу 1992. године крваво коло почело, Сарајево је за ноћ и дан изнутра слупано и опљачкано. Свака је четврт имала свога силеџију који је ту ведрио и облачио. Не постоје у БиХ само паралелне историје већ и паралелне перцепције. Свака ствар се види на три, углавном супротстављена начина. Да, Сарајево је било опсједнуто са брда, блиндирано изнутра, али иза брда била су друга брда са којих се стезао прстен друге, туђе војске. Сваки је свакога, гдје је ко могао, опкољавао и опсједао”, рекао је Елчић.

Он је додао да, када је Дејтонски мировни споразум потписан, људи у Бањалуци су се веселили, а у Сарајеву су плакали, и једни и други били су у праву, јер се Бањалука веселила завршетку рата и спознаји да ће Република Српска заживјети и постојати, а Срби у Сарајеву плакали су јер су морали да напусте своја вјековна огњишта.

“Сарајево је у рату, ријеком Миљацком, био подијељен град. И било би боље да је тако и остало. Шта вриједи, убише нас пенкалом. То је био крај рата за све осим за сарајевске Србе. Они су прецртани са те карте”, закључио је Елчић изјаву Срни.

Извор: СРНА