Редовни професор Катедре за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву Саша Кнежевић за портал „Буђење” писао је о стању високог образовања и академске заједнице у Републици Српској.

Текст у наставку.

Оног дана кад је у Републици Српској отворен први приватни факултет и када је неколико мјесеци касније на њему додијељена прва диплома, престала је с постојањем академска заједница као таква. Претворивши се, у складу са наметнутим и радо прихваћеним стандардима Запада, читај Болоње, у високо образовање, академска заједница себе је саму скучила у простор производње кадрова за тржиште. Наиме, откада се уписна политика на јавним универзитетима усклађује са захтјевима тржишта, приватни факултети почињу да производе кадрове за то исто тржиште, брже, ефикасније и неквалитетније. Важно је да је све по закону, „па заграби”.

Сљедећим законом се формира „Mинистарство за научнотехнолошки развој, високо образовање и информационо друштво”, чиме се академска заједница и формално издваја из сфере просвјете и углављује се у једно за њу неприродно окружење ИК технологија. Очито да онај ко је посегнуо за овим рјешењем није довољно добро проучио Аристотелово тумачење појма techne, a још мање му блиско бијаше Хајдегерово тумачење истог. Умјесто да врхуни један вишефазни, али цјеловити образовни, дакле сазнајно-спознајни процес, високо образовање је постало нахоче технологије, и то оне савремене, којој је ионако примарни циљ отуђење.

Отуђење је кључна ријеч. Академска заједница почива на присаједињењу знања, мишљења, тумачења, у циљу сазнавања истине, било да се она указује као научна идеја или као техничко достигнуће. Сазнавање је постигнуће само по себи и оно је завршна фаза у учењу на коме почивају нижи нивои образовања. Нимало случајно се ђаци у школи зову ученици, јер они уче и њих подучавамо, а ђаци на факултетима студенти, јер они студирају, дакле, проучавају у циљу познања истине.

Да је истина једна, постојао би само један факултет и он би био приватни. С обзиром да то није случај, постоји много факултета на којима се изучавају различите научне дисциплине, па и вјештине у циљу извођења животно важних конклузија. Ergo, одређени факултет или студијски програм на њему у функцији је надоградње раније стечених знања у сазнање у оквиру одређене научне области за коју појединац показује посебно интересовање и дар. Да би уопште тако нешто било могуће, неопходно је проћи један процес који се зове студирање.

Студирање је у сваком случају интегрални дио васпитно-образовног процеса и то његов најсложенији и најузвишенији дио. Студирање је процес иницијације из дјетета у човјека, из онога ко зна у онога ко умије. Студирање је васпитно-образовни процес у коме као партнери учествују одрасле особе, са обје стране катедре. С једне стране то су припадници академске заједнице, они који би требало да представљају интелектуалну елиту једног друштва, а са друге студенти, којима је једини циљ сазнање помоћу којега би и сами отворили врата те афилијације. Примарно начело академске заједнице јесте потреба дијељења знања на основу чега се у њено окриље уводе нови чланови, они који похађају и завршавају факултет.

Ако нема студирања, нема ни академске заједнице, али има високог образовања. Високог образовања у смислу наивно протумаченог појма techne, високог образовања као својеврсне допунске дјелатности, студентима, који то заправо и нису – уз рад, а наставницима, који то такође и нису – уз науку. Високог образовања које фабрикује појединце са дипломама, умјесто да формира будућу елиту друштва у одумирању. Све ово и јесте посљедица одумирања. Прије свега биолошког, јер је Срба у Републици Српској све мање, али и културолошког, јер је све мање Срба који желе и могу да буду Срби у Републици Српској.

Једноставно, Срби нису потребни на тржишту рада. Потребни су робови. Робови са дипломом. Прагматична служинчад информационог друштва, шта год то било. А кад је тако, онда је заиста бесмислено проћи овај нимало лаки пут ка спознаји да бисте били роб онима који су ту исту диплому купили. А дипломе су исте јер их је закон изједначио, када је, анулирајући двије неспојиве различитости, у исту раван ставио techne – умијеће и techne – техника.

Техника народу! – једна од примордијалних парола пасторале самоуправног социјализма заснована на принципу уравниловке. Зашто по истом начелу не омогућити и онима који не могу кроз процес студирања да куповином дођу до дипломе? Ако онај ко нема краву може до млијека доћи куповином од онога ко млијеко прозводи, зашто и онај ко нема знање не би могао на исти начин доћи до дипломе, опет од онога ко их производи, дакле, факултета? У принципу то значи да не морате бити надарени, упорни, вриједни, да бисте стекли диплому или академско звање, можете је једноставно купити и технички, а и по закону, постати равноправни са оним који је од вас бољи, истрајнији и интелигентнији. Особе са купљеним дипломама много су подесније за тржиште рада јер њихови власници најчешће познају само њихову новчану, дакле, тржишну вриједност. Такви кадрови се лакше акомодирају у савремено информационо друштво, које је интегрални дио министарства коме припада и високо образовање.

Опет се враћамо на отуђење. Није високо образовање отуђено из образовања и углављено међ технологију и информације случајно, то су урадили они који га својски и за сопствени рачун урушавају и уништавају двије деценије. Нису приватни факултети задруге које оснивају фармери, него високообразовне институције у чијем оснивању партиципирају универзитетски професори, дакле, припадници академске заједнице. Приватни факултети представљају пораз академске заједнице, јер су њени чланови најодговорнији за њену пропаст. И они који су у цијелом процесу учествовали и ништа мање они који су трпјели и ћутали, ко прави Срби. Продали смо се за шаку долара, како они који су их добили, тако и нас неколико који смо по рецептури из чувеног шпагети, што ће рећи маниристичког, вестерна глумили Човјека без имена свјесни да ће се завршни дио трилогије у којој учествујемо ионако звати добар, лош, зао.

                                                                                                      Проф. др Саша Кнежевић

Ставови исказани у овом тексту ставови су аутора и не морају представљати ставове редакције портала.