Дан Светих Сергија и Вакха Срби признају под називом Срђевдан. Срђевдан је данас једна од мањих слава на просторима Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине и дијелова Хрватске. Слава се обиљежава 20. октобра, односно 7. по јулијанском календару, са обавезним паљењем славске свијеће и справљањем славског колача.

Сергије (lat. Sergius) i Вакх (lat. Bacchus) били су официри пограничних трупа римске војске у Сирији (провинцији Аугуста Еуфратска, Аугуста Еупхратенсис), на граници према држави Сасанида у Персији.

Њихов живот пада у вријеме реорганизације Римског царства од стране цара Диоклецијана (владао од 286. до 305. године), као и великих прогона хришћана на прелазу 3. у 4. вијеку.

Сергије и Вакх су били хришћани, чија је вјера откривена приликом полагања жртве у храму бога Јупитера, што су они били обавезни да чине као војници.

Сам цар Максимилијан је наредио да им се одузму војничка одијела и сви знаци части, достојанства и чина. Потом их је послао у изгнанство у Азију свом намјеснику Антиоху.

Намјесник је покушао да их убеди да се одрекну Христа да би себе спасли бешчашћа, мука и смрти, али оба светитеља остали су чврсти у својој вјери. Свети Вакхо издахнуо је под батинама намјесникових војника, а свети Сергије одмах потом био је мучен и посјечен у граду Росафу у Сирији.

Оба ова мученика и витеза вјере Христове страдали су око 303. године.

Срђевдан је у средњем вијеку био распрострањен празник, са вјероватно знатним учешћем становништва у обиљежавању те крсне славе. Након цвјетања овог култа у Сирији од 4. до 7. вијека, простор западног Балкана представљао је регион са снажним упориштем култа Св. Сергија и Вакха током већег дијела средњег вијека.

Под царем Јустинијаном И (527 – 565), који је овим свецима подигао цркву у Цариграду, култ Св. Сергија и Вакха раширио се на запад, нарочито на простору између Драча и данашњег Дубровника, гдје је према сачуваним подацима постојало више од 15 цркава посвећених овим свецима.

Одатле се слављење Срђевдана ширило у унутрашњост, тако да је ова слава у средњовековној Зети била једна од значајнијих.

Данас је као слава Срђевдан распрострањен на подручију Приморја и цијеле Босне, гдје је значајније концентрисан у околини Власенице, Тешња, Дервенте, Дубице, Приједора и Крупња. У Шумадијској епархији Срђевдан слави око 250 свечарских домова.

У околини Ваљева су Светог Срђа, као свог заштитника, празновали обућари, а у Гружи су Срђевдан светковали ради срдобоље (дизентерије).

Свети Срђ се сматра волујским свецем, па се тога дана волови не упрежу за рад. Према народном календару, Срђевдан се сматра једним од граничних дана на прелазу из јесени у зиму. И у метеоролошком смислу Срђевдан је био важна одредница. У вријеме кад су зиме дуже трајале и кад је снијежни покривач већ у октобру покривао земљу, настала је и народна изрека:

Свети Тома – снијег већ дома,

Свети Срђе – снијег све грђе.

Према једној легенди, приликом преноса моштију Светог Саве из Трнова, у Милешеву су пренијете и мошти Св. Сергија и Вакха, где је од раније постојао култ ових светитеља, о чему свједоче и њихове фреске из најранијег периода фрескописа у Милешеви.

Земљорадници (ратари) нарочито пазе да на Срђевдан не излазе са воловима у поља, јер на тај дан не ваља орати. На иконама се Св. Сергије и Вакхо представљају у обичним тадашњим одорама са крстом и митром, као знаком мучеништва.

Извор: Српске славе-чувари огњишта; Невенка Недељковић; Београд, 2012.