Господо и другови, браћо Срби!

Кад данас будете на Малом Зејтинлику има доље у оном реду испод стазе према чесми, други по реду, а одмах поред његовог брата и гроб мога оца. Драго се звао. Лако ћете га распознати јер је поломљен. Мајка моја петнаест година пише, моли, апелује. Пред корону су га силиконирали, па сад изгледа ко циганска барака. Ја се не потежем нарочито по том питању, знам, ако сазнају никад га неће поправити, а и више га таквог волим.

Такав је мој стари вазда био, мимо свијет.
Био је пријек човјек и храбар. Никада није друга у тучи оставио на теферичу. Ја због њега нисам данас на Сокоцу. Не би ми опростио да ме види с некима од вас. Он је бирао друштво за столом. Био је Југословен, члана Савеза, а славу је славио навелико, два дана. Био је мртви Сарајлија. Можеш навијати за кога хоћеш, али ако не навијаш за Сарајево мрш из моје куће.

Кад је све почело био је бијесан, револтиран, резигниран. Рат је за њега означио крај његовог космоса. Кад су нам запалили куће његов свијет се срушио, брзо послије тога је и погинуо. Није се борио за Републику Српску, стражарио је да сачува оне које воли. Нисмо га могли сахранити поред оца и мајке и свих наших на Пољинама. Кад се замогло, огријешисмо се, и обојицу пренијесмо на Соколац. У Републику Српску.

Ти су гробови, моја дјеца и моји студенти, моја Република Српска. Ја сам малосрбин и слабохришћанин, грешник по опредјељењу, а не из незнања или нехата. Не разумијем данашњи вакат и људе у њему. Резигниран сам, јер смо некад отаџбини на данашњи дан ломили славски колач, а данас дувамо свјећице.
Свијет је нови, а ја сам стари.

Извор: Експресо

Сјећам се кад је потписан Дејтон, славили смо нашу славу код моје родице Раде на Новом Београду, нас неколико пропалих људи и полусвијет. И моја мајка је дошла, други пут у Београду, први пут је с фирмом долазила на Титов гроб. Нисмо били срећни. Ми смо били млади и пили смо, попили смо тај магични хронотоп и отад нисмо више своји. Мама је плакала. И моја мајка је моја Српска, наше мајке су наша РС, јер су мајке љубав. Она љубав која тебе воли. То је отаџбина.

Волимо Републику Српску колико она нас воли, ниједна једносмјерна љубав није срећна ни здрава. Да мене Биха воли, можда бих и ја њу заволио, али нам се не да.

Браћо Срби, Срећна нам слава!

Саша Кнежевић