Из божанске перспективе, 30 година је само један трептај у вјечности. Ништа више. За нас, људе, 30 година је солидно парче вјечности. И заиста, 30 година је сасвим довољно да оставимо неки траг за собом по којем ће нас памтити и помињати будући нараштаји, у зависности од тога, наравно, да ли смо ишли оном уском и стрмом стазом Истине, Правде и Љубави – стазом Хуманости, коју су нам прокрчили најбољи од нас, или широким и бесциљним друмом погибељи.

Моја Република Српска данас прославља 31. рођендан. Кад сам се родила била је тек поносита и пркосна дјевојчица у пубертету. Као ја сада. Како данас, тако и онда, насртали су на њу разни вукови и шумски разбојници, да је застраше и сломе, прекрсте, убиједе да није то што јесте и натјерају да буде оно што није, да је, као какву срну, отјерају са те изазовне и њима непроходне стазе на њихов пут, на чистину, и учине плијеном разузданих ловаца. Домаћих и страних.

Није им се дала. И даље им одолијева. Зрелија и искуснија, паметнија и лукавија, опстаје на завјетној стази предака упркос свеопштој и трајној хајци која се води на њу. Опстаје, помало и из ината, али више стога што је саздана од светоотачких принципа, што је задојена крвљу одабраних синова и обећана њиховим потомцима.

Република Српска смо ми! Њена дјеца! И док је нас, засигурно, биће и ње! Али нас, не било каквих, него достојних њеног родитељства, одлучних и опредијељених за ону светосавску стазу којом и сама корача већ три деценије, од свог рођења, а која у себи обједињава све оне хришћанске и универзалне врлине које нас, на крају крајева, и чине људима у пуном смислу те ријечи.

Природно стање човјека је управо то – да буде Човјек. А бити човјек не значи само родити се као човјек, као људско биће. Јер човјек, тај врхунац Божје креације, није саздан само од земље и материје.

Удахнута му је душа и управо га она, више неголи било шта друго, одређује и дефинише. Наш народ је, по резултатима свјетских кантара, који мјере и маре само за материјално богатство, изразито сиромашан народ. Али ти кантари нису кадри да детектују и појме дух и душу нашег народа која је много постојаније богатство од њиховог, привременог и пролазног, јер му ни црв ни вријеме неће бити у стању одузети од његове вриједности и нужности. Њихово ће, прије или касније, пропасти и обезвриједити. Но, несвјесни тога, узимају себи за право да нам суде: што смо другачији од њих, што смо непокорни, досљедни, што памтимо немилосрђа милосрдног анђела и не опраштамо оног трогодишњег анђелка на ноши којем су, у јеку дјетињства, посјекли крила.

Ти такви, данас нас уче хуманости, проповиједају о слободи и демократији. Управо из „хуманитарних побуда“ широм свијета сију страх и распирују мржњу. Иза њих остаје пустош и народ у нехуманим условима за живот. Бранећи „интересе“ својих империја на другим меридијанима, не презају да најрадикалнијим средствима прокажу своју демонску тежњу да завладају читавим свијетом. Сви они који им се супротставе у том науму, попут мог народа, бивају жигосани као „лоши ђаци“. Ако већ могу да бирам од кога да учим о хуманости, односно човјечности, умјесто њих ја бирам историју свога народа и њених најсвјетлијих изданака, њихову самилост, племенитост и милосрђе према слабијим од себе, љубав и пожртвовање према породици и отаџбини, бригу и добродушност према ближњима. Бирам ону Христову заповијест у којој се сажима сва прича о хуманости као таквој: „Љуби ближњега свога као самога себе!“

Срећан ти рођендан, Републико Српска!

Анастасија Кандић