Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају преподобног Антонија Великог.

Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подијели насљеђено имање са својом малољетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој дио имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од дјетињства.

Најприје се подвизавао у близини свога села, но да би избјегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, гдје као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по цијеломе свијету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примјером и ријечима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у вријеме гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси.

Скончао је у сто петој години свога живота, оставивши иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао савјетником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застидје их Антоније питањем: – “Шта је старије: разум или књига и шта (од овог двога) би узрок другоме?” Постиђени философи разиђоше се, јер видјеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човјека који је достигао савршенство, какво човјек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим дјелима Антоније се упокојио у Господу 335. године.

Тропар (глас 4):

Природом си подражаво ревнитеља Илију, сљедовао си стазама Јована Крститеља, оче Антоније, пустињски си био житељ и васељену си утврдио твојим молитвама: Зато моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 30 / 17. јануар.