Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог пророка Наума, те Светог Филарета Милостивог.

Свети пророк Наум, родом из племена Симеонова, из места Елкесема од оне стране Јордана, живео је на седам стотина година прије Христа.

На двије стотине година послије пророка Јоне прорекао је пропаст Нинивији. Од проповиједи Јонине Ниневићани бјеху се покајали, због чега их Бог поштеди и не погуби. Но временом они заборавише милост Божју и поново се покварише. Пророк Наум прориче им пропаст. Па како не би покајања, не би ни поштеде. Од земљотреса, поплаве и огња пропаде сав град, тако да му се више ни мјесто не распознаваше. Свети Наум поживе четрдесет пет година и упокоји се у Господу оставив малу књигу својих истинитих пророчанстава.

Тропар (глас 2):

     Пророка Твога Наума, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети Филарет Милостиви

Извор: Живе речи

Из села Амније у Пафлагонији. У почетку би Филарет човјек врло имућан, но дијелећи много милостињу сиромасима, обништа веома. Али, он се не устраши сиромаштине, него с надом у Бога, који је рекао: “Блажени милостиви, јер ће бити помиловани,” (Мт 5, 7) продужи дјела милосрђа не обзирући се на негодовања жене своје и дјеце. Док је једном орао, дође му човјек и пожали се, да му је цркао во у јарму, те не може с једним волом да оре. Он испреже једног свог вола и даде му. Даде и посљедњег свог коња некоме, ко би позват да иде с коњем у рат. Даде и теле од посљедње краве, па кад опази да крава риче за раздвојеним телетом, а теле за кравом, довика човјека, па му уз теле даде и краву. И оста престарели Филарет без хране у празној кући. Но он се Богу мољаше и у Бога уздаше. И Бог не остави праведника, да буде посрамљен у нади својој. У то вријеме цароваше Ирина са младим сином Константином. По тадашњем обичају посла царица људе, да траже по цијелом царству најбољу и најугледнију дјевојку, којом би оженила сина цара. Промислом Божјим ти људи падоше на конак у кућу Филаретову, видјеше његову унуку Марију, ћерку његове ћерке Ипатије, прекрасну и кротку унуку Марију, и одведоше је у Цариград. Цару се допадне дјевојка и он се вјенча с њом, а Филарета и сву његову породицу пресели у престоницу и даде му велику част и богатство. Но, Филарет се не погорди таквом изненадном срећом, него, благодаран Богу, продужи сада чинити добра дјела још више него прије. И чињаше их тако до саме смрти. У деведесетој години својој призва дјецу своју, благослови их и поучи, да се држе Бога и закона Божјег, и прозорљивим духом, као негда праотац Јаков, прорече им свакоме, како ће овај вијек проживјети. Потом леже у манастиру Родолфији и предаде душу своју Богу. Пред смрт му лице засија као сунце, а по смрти од њега изађе необичан благоухани мирис, и бише чудеса од моштију његових. Упокоји се овај праведник Божји 797. године. Његова супруга Теозва као и сва његова дјеца и унучад поживјеше богоугодно и скончаше у Господу.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 14 / 01. децембар.