За портал “Буђење”, на тему актуелне политичке ситуације и односа у опозицији усљед конфликта Станивуковић-Вукановић, писала је Марија Радић, дипломирани политиколог.

Текст у наставку.

Сукоби унутар опозиције представљени дубоким разликама у мишљењу или ставовима између појединих чланова опозиције, разликама у политичким стратегијама, циљевима и приоритетима не представљају нову појаву или неко непознато стање. Они су често доприносили јачању демократских принципа и вриједности. То значи да опозиционе политичке странке могу бити приморане да се суоче са својим ставовима, али и са аргументима других странака. На тај начин долази до размјене идеја и могућности за компромис, чиме се јача демократски систем једне државе.

Међутим, у државним творевинама каква је Босна и Херцеговина сукоби се не примјењују у ту сврху. Најчешће су мотивисани (само)промоцијом и убирањем „јефтиних политичких поена“.
Сукоб на релацији Станивуковић–Вукановић креће од претпоставке сукоба унутар опозиције. Оно што се може очекивати јесу двије опције.

Прва опција односи се на сарадњу која подразумијева стављање политичког интереса испред личног и јачање структуре опозиције уколико је циљ доношење промјена; док, са друге стране, резултат сукоба јесте потпуни раскол опозиције и промјена у структурама, па чак и настанак неких нових партија.

Мада, узевши у озир да се историја понавља, овакви театрални тренуци, добро познати грађанима БиХ, брзо ће се заборавити и једноставно исцрпити у пренапрегнутости, као и тривијалности до које ће сам сукоб бити доведен.

Чини ми се да међу опозицијом у Републици Српској нису довољно идентификоване политичке вриједности и стратегија – како постићи политички циљ. Неки од њих, попут Станивуковића, остварили су партикуларан циљ попут власти у највећем граду у Републици Српској, те сходно томе желе да пројектују своју моћ на том терену, што је за посљедицу имало „кохабитацију” са неким структурама против којих су се претходно борили (бар се то прича по чаршији!).

Са друге стране, Вукановић не разумије овај Станивуковићев прагматизам, јер то нису вриједности којима он тежи (сарадња са политичким противницима, ублажавање реторике према СНСД-у, и слично) те се ту разилазе и све послије тога води ка тумачењу њихове политике као конфузне, ирационалне и ка томе да овдје није проблем у режиму већ у томе што они нису носиоци власти у режиму!

Може да постоји опција да је Станивуковић (или Вукановић) засметао у редовима опозиције, јер су обојица довољно јаки да промовишу свој политички циљ (један кроз харизму и новац који има, а други кроз паролу „човјек из народа“), да би могли тај свој циљ ставити као важнији у односу на страначки циљ. Ова дијагноза је симпатичнија у односу на Станивуковића, против кога су се подигли Тривићева и Вукановић, јер се Вукановић, колико-толико, увијек врати опозицији, ма какви проблеми били.

Да подсјетим, ово није први сукоб Драшка Станивуковића са колегама из опозиције. Када је схватио да тврда линија опозиције, коју је раније он представљао, није само индивидуална игра, већ да наспрам себе има скупштинску већину и позицију, Станивуковић је промијенио и правила игре. Подјеле су почеле и прије кампање за претходне опште изборе. Вукановић је сматрао да треба да буде један од кандидата опозиције, али није добио Станивуковићеву подршку. Не заборавимо да је и Тривићева била у окршају са младим градоначелником. Вукановић је оптуживао Станивуковића и да не подржава заједничког кандидата за предсједника Републике Српске Јелену Тривић, што је овај оштро демантовао.

Посљедња у низу оптужби на рачун градоначелника Бање Луке јесте да уско сарађује са СНСД-ом.
Разлози за овакве оптужбе поприлично су основани. Доста умјеренији тон према владајућој странци Станивуковић има већ мјесецима уназад. Нема више оптужби на рачун породице Додик, али ни оптужби у повратном правцу. Вукановић сматра и да су се породице Станивуковић и Додик пословно повезале, те да је питање времена када ће градоначелник Бање Луке изаћи из ПДП-а и основати своју странку, која ће бити блиска СНСД-у.

Уколико овај сукоб прерасте у нешто више, сама атомизација опозиције води ка само једном случају у ком може само СНСД да „профитира“. Овдје је ријеч о потпуном срозавању (не)квалитета ионако лоше ситуације у опозицији. Тврда линија опозиције остаје на територији Вукановића, док Станивуковић остаје на линији мањег отпора, спреман на нове преговоре и сарадњу.

Аутор: Марија Радић, дипломирани политиколог

Ставови изречени у овом тексту не морају нужно одражавати ставове редакције портала.