И Мина и Ермоген бјеху Атињани родом. Обојица живљаху у Цариграду будући у великој части и код цара и код народа. Мина бјеше познат због велике учености и краснорјечивости и споља држаше се као незнабожац, у срцу, пак, бјеше убијеђени хришћанин. Ермоген бјеше епарх цариградски и држаше се незнабоштва споља и изнутра, премда бјеше милосрдан и чињаше многа добра дјела.

Када букну нека распра између хришћана и незнабожаца у Александрији, цар Максимин посла Мину, да утиша метеж и да хришћанство истријеби из тога града. Мина оде и успостави мир, но објави себе хришћанином, и обрати многе незнабошце у вјеру праву рјечитошћу и чудесима многим. Чувши за ово, цар посла Ермогена, да Мину казни и хришћанство угуши. Ермоген изведе Мину на суд, одсијече му стопала и језик, и избоде очи, па га онда баци у тамницу. У тамници Мини се јави сам Господ Исус, исцијели и утјеши Свога страдалца. Видјевши Мину, чудесно исцијељена, Ермоген се крсти и поче проповиједати силну вјеру Христову. И би Ермоген постављен за епископа у Александрији. Тада разјарени Максимин сам оде у Александрију и стави Мину и Ермогена на велике муке, које они храбро издржаше, помагани благодаћу Божјом. Видјећи храброст ових Христових војника и чудеса Божја на њима, јави се пред судилиштем Евграф, тајник и пријатељ светог Мине, и викну цару у лице; “И ја сам хришћанин!” Цар се збеси, трже мач и посијече светог Евграфа. Потом нареди нечестиви цар, те џелати мачем посијекоше свете Мину и Ермогена. Њихове свете мошти, бачене су у море, чудесним начином допловише у Цариград, гдје их епископ, коме се у сну о томе јави, свечано дочека и чесно сахрани.

Тропар (глас 8):

Уздржањем умртвише огњене покрете страсти и слабости, Христови мученици, примивши благодат да лијече болести немоћних, и за живота и послије смрти чинећи чуда. Заиста је преславно чудо, како саме кости точе исцијељење: Слава Јединоме Створитељу Богу.

Преподобна Ангелина и свети Јован деспот

Ћерка кнеза албанскога Ђорђа Скендербега и жена Стефана, деспота српског, сина Ђурђевог. Трпјела изгнанство са својим мужем и дијелила с њим сваку горчину живота како у Србији тако и у Албанији и Италији. Васпитала своје синове, Максима и Јована, у правом хришћанском духу. По смрти свога мужа замонашила се и предала сва молитви, дјелима милосрђа и зидању и оправљању светих храмова. Вјерна супруга, изврсна мајка и савршена хришћанка, она је у истини заслужила назив “Мајка Ангелина”, како је народ и сада назива. Чудотворне мошти њене почивају са моштима њеног праведног мужа Стефана и посвећених синова, Максима и Јована, у манастиру Крушедолу. Упокојила се почетком XVI вијека и прешла у царство бесмртно (в. 30. јул).

Тропар (глас 4):

Диван си Боже и твориш преславна чудеса, и прослављаш по смрти оне који Те прослављају, јер си показао нетрулежна тијела њихова, и чудодејством њиховим људе обогаћујеш. У славу Светог Имена Свога, даровао си нам тијело угодника Свога, Светог Јована, који се моли за душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 23 / 10. децембар.