Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог великомученика Артемија.

Овај славни светитељ бјеше родом Мисирац и први војвода цара Константина Великог. Када се цару Константину јави побједни крст, окружен звијездама, и Артемије видје тај крст, повјерова у Христа Господа и крсти се.

Доцније, у вријеме цара Констанција посла га овај цар у Јеладу, да пренесе мошти св. Андреја из Патраса и св. Луке из Тиве у Цариград, што војвода Артемије с радошћу изврши. Потом би постављен Артемије за августалија и намјесника царског у Мисиру, у коме звању он бјеше и за време Констанција, сина Константинова, и за извесно вријеме цара Јулијана Одступника. Када овај богоодступни цар пође у рат на Персијанце, заустави се у Антиохији, и нареди да и Артемије са својом војском дође у Антиохију. Артемије дође. У то вријеме удари цар на муке два хришћанска свештеника, Евгенија и Макарија. Видјећи то св. Артемије узбуни се свим срцем, изађе пред цара и рече му: „Зашто, царе, тако нечовјечно мучиш невине и Богу посвећене мужеве, и зашто их присиљаваш да се откажу од вјере православне?” И још прорече Артемије цару: „Твоја је погибао близу”. Разјарени цар посла она два чесна свештеника у изгнанство у Арабију, гдје ускоро скончаше, а војводи Артемију скиде чин војнички и нареди да га шибају и трзају. Свега рањена и искрвављена бацише Артемија у тамницу, где му се сам Господ Христос јави, исцијели га и утјеши. Потом цар нареди, те га простреше на један камен а другим тешким каменом притиснуше, тако да се тело св. Артемија све здроби и спљошти као даска. Најзад му главу одсијекоше, 362. год. А цар Јулијан оде на Персијанце и погибе срамно, као што му св. Артемије и прорече.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Артемије, у страдању своме је примио непропадљиви вијенац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље побиједи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 02. новембар / 20. октобар.