Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог Игњатија Богоносца.

Богоносцем назван је овај свети муж зато што је стално у срцу и на језику носио име Бога живога. А још, по предању, назван је он Богоносцем и зато што је био узет рукама Бога ваплоћеног Исуса Христа. У оне дане када Господ учаше ученике своје смјерности, узе једно дијете и ставивши га међу њих, рече им: “Који се, дакле, понизи као дијете ово, онај је највећи у Царству небеском” (Мт 18, 4). То дијете био је Игњатије. Доцније Игњатије бјеше учеником у светог Јована Богослова, заједно с Поликарпом, епископом смирнским. Као епископ у Антиохији он управљаше црквом Божјом као пастир добри, и први уведе антифонски начин појања у цркви, тј. појања за двије пјевнице тако да кад појање на једној страни престане на другој почиње. Такав начин појања откри се светом Игњатију међу ангелима на небесима. Када цар Трајан пролажаше кроз Антиохију идући у рат против Персијанаца, дознаде за Игњатија, призва га к себи и поче савјетовати, да принесе жртву идолима, па ће му он дати звање сенатора. Како узалудни осташе и савјети и пријетње цареве, Игњатије свети би окован у гвожђе и у пратњи десет немилосрдних војника послат у Рим, да буде бачен пред звјерове. Игњатије се радоваше страдању за Господа свога и само се мољаше Богу, да зверови буду гроб његовом тијелу и да га нико не спријечи у тој смрти. Послије дугог и тешког путовања из Азије преко Тракије, Македоније и Епира, Игњатије приспје у Рим, гдје би бачен пред лавове у циркусу. Лавови га растргоше и изедоше, оставивши само неколико већих костију и срце. Пострада овај славни љубитељ Господа Христа 106. године у Риму за вријеме христоборног цара Трајана. Јављао се више пута из онога свијета и чинио чудеса помажући све до данас свакоме ко га призива у помоћ.

Тропар (глас 4):

И правом причастник, и престолом намјесник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси богодухноване во видјенија восход; сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове свјашченомучениче Игњатије, моли Христа Бога спастисја душам нашим.

Свети Данило Други, архиепископ српски

Син богатих и богољубивих родитеља. У младости добро васпитан. Краљ Милутин га узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбјегне и замонаши се у Кончулском манастиру украј Ибра. Доцније био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких латинских крстоносаца. Био епископ бањски, потом хумски и најзад архиепископ српски. Од почетка па до краја био строги подвижник. Имао нарочити дар суза. Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и Стевана Дечанског. Борио се крепко против Латина као и против богумила. Под његовим надзором зидани манастири Бања и Дечани. Обновио и сазидао многе цркве. Написао Родослов српских краљева и светитеља. Неуморан у служби Богу до краја живота он се упокојио мирно у вријеме цара Душана, ноћу између 19. и 20. децембра 1338. године. Велики јерарх, велики подвижник, велики трудољубац и велики родољуб.

Тропар (глас 3):

Показа се као чудесна потврда, јер си засијао у дјелима врлина Божијих, руководећи монашким збором. Очистио си архијерејске тронове, не уплашивши се јеретичких напада и уздигао си Цркву Христову, Свети Данило. И умро си као да си заспао, јер тијело твоје је сачувано цијело и нетрулежно и подаје лијека болесним од разних болести и прогони демоне: Зато те молимо, моли да се спасу душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 02. јануар / 20. децембар.