Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Свете мученике Сергија и Вахка – Срђевдан.

Ови свети и дивни мученици и јунаци вjере Христове бjеху најприје први великаши на двору цара Максимијана. И сам их цар уважаваше много због храбрости, мудрости и вјерности.

Али кад чу цар, да су ова два великаша његова хришћани, промиjени љубав своју према њима на гњев. И једном када бјеше велико жртвоприношење идолима цар позва Сергија и Вакха, да заједно с њима жртве принесу, али они отворено отказаше цару послушност у томе. Ван себе од јарости цар нареди, те свукоше с њих војничко одијело, и прстење, и одликовања, и обукоше их у женске хаљине; још им метнуше гвоздене обруче о врат, и тако их вођаху улицама града Рима на подсмех свима и свакоме. Потом их посла цар у Азију, своме намјеснику Антиоху, на истјазање. А овај Антиох бјеше се и дигао до тога положаја помоћу Сергија и Вакха, који га у своје време препоручише цару. Када их Антиох поче савјетовати, да се одрекну Христа, и да себе спасу бешчешћа мука и смрти, одговорише ови светитељи: „и чест и бешчешће, и живот и смрт — све је једно ономе ко иште царства небескога.“ Антиох баци Сергија у тамницу, и нареди прво да се мучи Вакх. Слуге се мијењаху један за другим тукући Вакха светога, све док му цијело тијело не раздробише. Из раздробљеног и крвавог тијела св. Вакха изађе душа његова света и на рукама ангелским оде Господу. Пострада св. Вакх у граду Варвалису. Тада Сергије свети би изведен, и обувен у гвоздене опанке, с начичканим ексерима, па тако отјеран у град Росаф у Сирију, и тамо мачем посјечен; и душа му оде у Рај, да тамо заједно са Вакхом, другом својим, приме вијенце славе бесмртне од Христа Цара и Господа свога. Пострадаше ови красни витези вјере Христове око 303. г.

Тропар (глас 5):

Удобреније Христових страстотерпаца и очи Христови церкве, очи просвјетите дух наших, Сергије многострадалне и Ваксе преславне; молитесја ко Господу, јако да убјежим тми грјеховнија и свјета јавимсја обшчници невечерњаго, молитвами вашими, свјатији.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 20 / 07 октобар.