Аутор фотографије: Милан Павловић

У срцу готово сваког Србина пробуди се нека неописива ведрина када крочи у главни град. Небитно са ког меридијана, из каквог живота или из каквог јарма да је стигао, нигдје се не би тај напаћени, благочестиви човјек српски боље осјећао но у Белом граду. Тако је вијековима уназад. А сад… Као да наш Бели град и није више тако наш. Као да одлази од нас све брже, без поздрава. Ми више као да нисмо кадри сустићи га. Јер Београд не спава, као што никад и није спавао. Само што сада пулсира непрепознатљиво, не као некад у мозаичном ритму наших живота који се боре да под Његовим зидинама опстану.

Београд оде! Кажу, напредује рапидно. Напредује Београд, али без покрића. Када уђемо у град, нема више мириса који са собом носи ријека. Нема више повјетарца који лагано мрси косу док кроз отворен прозор назиремо Победника. Нема неба. Појела га је неописива магла, стаклене конструкције, бљештави одрази моћи и испуњених хирова. Небо изнад Београда прогутала је бетоном овјенчана празнина. И пред тим бетоном као да је узмакла историја. Вијекови као да се повлаче пред најездом те машинерије која продире у Град. Велико чудо Деспота Стефана које освоји и претвори у престони град по европским мјерама, сада је велико градилиште без плана и програма. Бујица прогреса незадрживо гута и размијешта живот и приоритете града.

А поврх свега и усред свега Жупан на жиру! И као да је мало историја београдска, а са њоме и српска пропатила, доведоше и Немању да свједочи свему. Па му на све, мјесто крста у руке мач ставише, да свјетлост крстова не би бацала одсјаје и бола очи новим креаторима београдске историје. Једино што срећно и добро учинише, јесте што Жупана тако поставише, да му ова нова стварност иза леђа остане. Да сироти двапут
крштени, двапут умрли не постане!  Извини Жупане!

Јована Мишикић

Ставови исказани у овом тексту су ставови аутора и не морају представљати ставове редакције портала.