Оче наш који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје,
да буде воља Твоја и на земљи као на небу.

Да буде воља твоја…

Ма колико пута прочитао, ма колико пута на глас изговорио ове ријечи, све мање знам да ли је ово молитва или крик, вапај обесправљених и неснађених у овим временима лажи, чији се смрад простире на све стране и на који смо ми, чији се животни вијек добрано потрошио, одавно навикли. Уљуљкани у свакодневне ритуале по којима се владамо и одбројавамо дане, и не примјећујемо да живот не само да пролази, него и прелази преко нас док ми, свјесно, свесрдно и добровољно, пристајемо на његове ударце, већ навикли да се јачем не супротставља.

И стојимо нијеми, посматрајући младост како се копрца ухваћена у мреже које смо сами исплели плашећи се онога ‘’сутра’’ које се, једнога дана чији је долазак све ближи, неће ни десити. Та нада у ‘’сутра’’ нас држи заробљенима и окованима у властитим тамницама свијести, док бунтовник у нама полако али сигурно одумире и сваким даном све је мањи и све слабији.

Понижени и покорни, и у исто вријеме немоћни да било шта урадимо, да било шта промијенимо, и то не зато што смо нејаки него зато што смо слаби, што смо престрашени и преварени у исто вријеме, умјесто да се обрачунамо са злотворима ми понизно склапамо руке и молимо…

Хљеб наш насушни дај нам данас
И опрости нам дугове наше…

Дај. Дај и опрости дугове.

А дужни јесмо. Ако према икоме оно према онима који долазе за нама јер шта им, овакви какви смо, на крају крајева, остављамо. Ништа!

Ми, чије вријеме истиче водећи нас крају који неумитно и сигурно долази, некако смо заборавили шта смо и ко смо били, какве су ватре горјеле у нашим грудима и на какве смо јурише били спремни колико јуче. Данас, из својх ушушканих домова који су више тамнице него било шта друго, обесправљени али срећни у свом незнању, навијамо за неке ‘’наше’’ који никада нису ни били наши него само своји, мрзећи оне друге који, опет, имају своје ‘’наше’’.

Подијељени и расрбљени, одрекли смо се и Бога и вјере и успут сахранили морал, кућно васпитање и поштовање према онима које требамо поштовати, да би поштовали оне безвриједне људске сподобе само зарад тога што су им новчаници, пуни нашег новца, омогућили да нас купе за сићу, за тапшање по леђима, за лажну наду, за хљеб наш насушни.

Ово није књига о данашњој генерацији младих која тумара по нашем мраку, изгубљена у времену и простору. Ово није књига о изгубљеној генерацији чија се, тек започета потрага за правдом, завршава између корица, а безброј постављених питања остају без одговора јер су они којима су питања упућена и глуви и нијеми.

Ово је књига о нама који смо накупили позамашан број година и који смо заборавили куда смо пошли. Ово је књига о нама који се одавно не тражимо по беспућима чијим трновитим путевима данас газе наши насљедници, јер на исте смо такве путеве крочили и ми, загазили у минско поље и заувијек одустали. Ово је књига о издаји јер некада давно издали су нас а сада смо ми издали њих.

А исто смо мислили и ми некада, желећи да промијенимо свијет, да нахранимо гладне и напојимо жедне, да донесемо правду обесправљенима а властитим рукама казнимо све оне који су били то што су били док смо ми настојали да будемо нешто што никада нисмо постали. Залутали, изгубљени и заборављени, тумарамо по маргинама живота и историје посматрајући саме себе како се претварамо у оне који су нас издали и продали зарад шаке власти.

Зато је ова књига вапај за слободом, за правом на живот, за правом да човјек буде човјек. Ми који смо све то продали горима од себе кулучећи без права на било шта, сада гледамо како се у наше име неки други боре на нашим фронтовима и бију наше битке, а немамо снаге да признамо да су млађи, да су храбрији, да су, на крају крајева, бољи од нас. И умјесто да им помогнемо, савршено мирни и потпуно незаинтересовани посматрамо како излазе на бојиште не знајући да ли ће се са њега вратити. Баш као и ми некада, али некада давно.

Зато нама, оваквима какви смо, не преостаје ништа друго до да признамо да смо поражени, понижени и заувијек потрошени бројеви у евиденцијама на жалост рођених, а њима само вапај, крик и молитва:

Да дође царство твоје,
Да буде воља твоја.
Јер је Твоје Царство и Сила и Слава
сада и увијек и у вјекове вјекова. Амин.

Аутор: Горан Врачар

Фотографија: Филтер