Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог Аврамија Затворника, те преподобну Анастасију Римљанку.

Још као дијете, са великом љубављу је посјећивао цркву, слушавши ријеч Божју и поучавајући се у њој. Родитељи му бјеху веома побожни и благочестиви људи, те у најбољој намјери пожељеше да ожене свог сина и нађоше му дјевојку.

Он се у почетку противио вољи својих родитеља, али не могавши да их ражалости, он пристаде. Седми дан, послије свадбе, руковођен Богом, он оде из града, удаљи се у самоћу и предаде се подвигу, прослављавши Бога. Његови сродници се јако ражалостише, али прихватише његову одлуку и оставише га да живи у молитвеном самовању и тиховању, не узнемиравајући га. Пронесе се глас по околини о његовој мудрости, разуму, великом уздржању, смирености и цјеломудрености. Родитељи му умријеше, те он све своје имање подијели сиромашнима, не оставивши себи ништа, јер се плашио да се његов ум не прилијепи за неку овоземаљску ствар. Подвизавао се пуних 50 година и за то вријеме је изашао међу људе само два пута. Први пут да обрати Богу једно село у ком су били сви незнабожци. Епископ је желио да га постави баш у то село за свештеника, али се Аврамије успротиви тој одлуци. Међутим, морао је прихватити и остати неко вријеме у селу, као свештеник, гдје је саградио лијепу цркву и у њој је узносио молитве Богу свакодневно да сабере расијани народ и уведе га у цркву. Незнабошци га оковаше, протјераше из села и затрпаше камењем, али он се поново врати. Мучен, гоњен, вучен, тучен, камењем затрпаван, гладан и жедан, он се не разгњеви на њих и не клону духом, већ трпећи све, он се не предаде очајању, него још више разгоријеваше љубављу према Богу и сажаљењем према заблудјелима. Молио је и поучавао старце као родитеље, млађе као браћу, дјецу као чеда, а истовремено је био злостављан и ружен од њих. Својом вјером, молитвом и уздржањем, успио је да их преобрати и уведе у цркву и очисти их од идолске нечистоте. Крстио их је све у име Оца и Сина и Светога Духа. Када је завршио свој посао, он се повуче да настави свој подвиг. Други његов излазак међу људе бјеше да спасе своју заблуделу синовицу Марију. Врати је на прави пут и поново настави свој пређашњи подвиг у самоћи, али више никад не изађе међу свет. Упокојио се мирно 360. године у 70. години живота на земљи.

Тропар (глас 8):

К тебје отче извјесно спасесја јеже по образу, пријим бо крест посљедовал јеси Христу, и дјеја учил јеси презирати убо плот, преходит бо; приљежати же о души вешчи безсмертњеј, тјемже и со ангели срадујетсја преподобни Аврамије дух твој.

Преподобна мученица Анастасија Римљанка

Извор: ASinfo portal

Рођена у Риму од благородних родитеља, и остала сироче од три године. Као сироче би узета у неки женски манастир близу Рима, где игуманијом бјеше нека Софија, монахиња на високом ступњу савршенства. Послије 17 година прочу се Анастасија свуда унаоколо, међу хришћанима као велика подвижница, а међу незнабошцима као ријетка љепотица. Незнабожачки градоначелник Проб чу за њу и посла војнике да је доведу. Добра игуманија Софија два сата савјетоваше Анастасију, како да држи вјеру, како да одоли ласкавим обманама, и како да отрпи муке. Анастасија јој рече: „Готово је срце моје за Христа страдати, готова је душа моја за сладчајшега Исуса умријети.” Изведена пред кнеза, Анастасија јавно изрече вјеру своју у Христа Господа. А када је кнез одвраћаше од вјере, најприје обећањима па пријетњама, рече му св. мученица: „Готова сам за Господа мога умријети не једанпут но — о кад би то могуће било — и сто пута!” Када су је били обнажили ради поруге, она је викала на слуге: „Бијте ме, и сјеците, и трзајте, покрите ранама моје наго тело, и крвљу сакрите срам мој!” Бјеше бијена, трзана и сјечена. У два маха осјети велику жеђ и поиска воде. И напоји је неки хришћанин Кирил, због чега би од мученице Христове благословен, а од незнабожаца посјечен. Одсјечене јој бјеху груди и језик. Ангел Божји јављаше се и подржаваше је. Најзад би мачем посјечена ван града. Блажена она Софија нађе тијело њено и чесно сахрани. Увјенча се Анастасија вијенцем мученичким при цару Декију.

Тропар (глас 4):

Овчица Твоја Исусе, Анастасија, зове силним гласом: “Тебе Жениче мој љубим и тражећи Те страдам, и распињем се и сахрањујем у крштењу Твоме. И страдам ради Тебе, да бих царствовала с Тобом, и умирем за Тебе, да бих живјела с Тобом. Прими ме као чисту жртву, с љубављу жртвовану за Тебе.” Њеним молитвама, као Милостив, спаси душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 11. новембар / 29. октобар.