Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају преподобног СерафимаСарофског и Светог Силвестера епископа Римског.

Преподобни Серафим Саровски један је од највећих руских подвижника, прозорљиваца и чудотвораца. Рођен 1759. а преставио се 1833. године. Одликовао се великом смјерношћу. Када га је сав свијет славио, он је себе називао “убоги Серафим”.

Родио се у Курску, у Русији, 19. јула 1759. године, од имућних родитеља. На крштењу је добио име Прохор. Кад је навршио 17 година, мајка га је послала да се посвети монашком животу. На растанку му је наводно поклонила мали крст, од кога се он никада није одвајао. Најпре је отишао у кијевско-печерску лавру, а потом га је старац Доситеј упутио да се спашава у саровској пустињи. Не задовољавајући се тишином и безмолвијем саровске обитељи, угледајући се на неке манастирске старце, са благословом свог старца, у слободним часовима повлачио се у густу шуму ради молитвеног усамљеничког тиховања. Сриједом и петком није ништа јео, а у друге дане само једном дневно. Прохор се 18. августа 1786. године удостојио подстрига у монашки образ, при чему доби име Серафим. Серафим удвостручи своје трудове и живљаше још усамљеничкије, ронећи у унутарње богомислено созерцање. Увијек у једној истој одјећи, зими је скупљао грање, љети чувао пчеле и радио у својој малој градини. Уз велике тјелесне трудове, даноноћно је појао тропаре и црквене пјесме и предавао се узвишеним радовима ума и срца. Пуно је читао, нарочито Свето Писмо. Издржавао је велика ђавоља искушења и замке. Да би се још усрдније борио против истих, узео је на себе велики подвиг. Хиљаду дана и ноћи на гранитом камену произносио је из дубине душе цариникову молитву: Боже, милостив буди мени грешноме! Добивши од Бога благодатне дарове: прозорљивости, чудеса и исцјељења, а по вољи Свевишњега поче ступати у разговор са посјетиоцима, а прије свега са монасима. Његове ријечи, пренијете неком особеном љубављу и препуне неке тихе, животне власти, загријеваху срца, чак и она окорјела и хладна. С великом љубављу лијечио је све душевне и тјелесне болести. Толико је био познат и вољен да је дневно долазило скоро по двије хиљаде људи на лијечење или савјете, или само за благослов. Одликовао се великом смјерношћу. Када га је сав свијет славио, он је себе називао „убоги Серафим“. Старац Серафим је 2. јануара 1833. године завршио свој живот на земљи, у својој обичној бијелој подраси, клечећи на кољенима на свагдашњем мјесту својих милитвених подвига, пред иконом Божје Матере ” Умиљење”. О врату му је висио мали крст са распећем. Руке су му биле прекрштене на грудима. Српска православна Црква га празнује као преподобног Серафима Саровског 2. јануара по старом, а 15. јануара по новом календару.

Тропар (глас 4):

Од младости Христа си заволио, блажени, и Њему Једином хтио си да служиш пламено, непрестаном молитвом и трудом у пустињи се подвижавајући. Умиљеним срцем стекао си Христову љубав и љубљени изабраник Божије матере си се показао. Зато ти кличемо: Спаси нас твојим молитвама, Серафиме, преподобни оче наш.

Свети Силвестер, епископ римски

Рођен у Риму и од младости изучен свјетској мудрости и вјери Христовој. Свој живот је увијек управљао према заповијестима јеванђелским. Много се користио поукама свештеника Тимотеја, чијем је погубљењу за вјеру и сам присуствовао, па гледајући примјер јуначког пожртвовања свога учитеља и сам се запојио таквим духом за цио живот свој.

У тридесетој години постао је епископ римски. Поправљао је обичаје хришћана. Тако, на примјер, укинуо је пост сваке суботе, како се то дотле држало код неких хришћана и одредио да се пости само Велика Субота као и оне суботе које падну уз постове. Својим молитвама и чудесима помагао је да се цар Константин и мајка му Јелена обрате у вјеру праву и крсте. Садејствовао царици Јелени да пронађе Часни крст. Управљао је црквом Божјом двадесет година и чесно је скончао свој земаљски живот преселивши се у Царство небеско.

Тропар (глас 4):

Истина ствари објави те стаду твоме као правило вјере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Силвестре, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 15 / 02. јануар.