О култури живљења на заласку западне империје, који се из дана у дан пред нашим очима урушава, говорио је Свети Јустин Ћелијски још много пре: „Европска култура почива на човеку као темељу. Човеком се исцрпљује њен програм и циљ, њена средства и садржина. Хуманизам је њен главни архитект. Сва је изграђена на софистичком принципу и критеријуму: човек је мера свих ствари, видљивих и невидљивих, и то је – европски човек. (…) Он је језиком своје хуманистичко-позитивистичке науке објавио да – нема Бога. И онда је из тога смело извео закључак: пошто Бога нема, онда сам ја  – Бог!“ У времену које је пред нама, у периоду великих геополитичких и вредносних потреса на планети, сматрамо да је од значаја питати се, који је то поредак који ће се успоставити након глобалног „великог слома“? Такође, какав би поредак најбоље одражавао српски дух и карактер? Погледом у прошлост покушајмо трагати за новим „српским становиштем“, новом идејом за неку будућу српску политичку мисао. 

Срби су некада давно имали свој савршени систем друштвеног уређења, у коме није било неправде, суровости и немаштине. Српски систем није припадао ниједној крајности, попут орвеловских марксистичких држава XX века на истоку, социјалдемократија или неолибералног капитализма на западу. О том старом систему код Срба, названом „Средњи систем“, због своје уравнотежености и хуманости, писао је Свети владика Николај Велимировић. Средњи систем подразумевао је неколико стубова на којима је почивало друштво српског средњег века – православна вероисповест и хришћански систем вредности, породица и породична задруга, колективна и приватна имовина и други. 

Свети владика Николај у свом одељку „Средњи систем“, говорио је о потреби и могућностима поновног успостављања једног социјалног поретка у српској држави, који је постојао у средњем веку и Србију умногоме очувао: „Код Срба никада у историји није било ни теорије ни практичног покушаја за стварање општег, народног или државног комунизма. Није никада зато ни било потребе. Од како су прешли у веру Христову, Срби су спонтано, без нарочитих теорија и философија, завели и усвојили и до наших дана одржали Средњи систем у погледу материјалног живота људи у селу и у граду. Благодарећи томе Средњем систему српски народ не зна у својој прошлости за економске и аграрне ратове, који су растрзали Европу кроз векове.“ Средњи систем код Срба је био снажно утемељен у српским верским обичајима. Слично агапијама првог хришћанског века. Овакав социјално-економски ред у српском друштву био је прожет духом „хришћанске човечности и узајамне људске одговорности, по савести а не по спољашњој сили и притиску.“ 

У западном свету, покушаји успостављања сличног поретка, према речима Светог владике Николаја нису непознати. У утопистичким списима Кампанелине Државе сунца и Морове Утопије, овакве идеје су се готово увек задржавале само на слову лепе књижевности и поетике аутора, без икакве практичне примене. Поред јаке хришћанске тенденције у делима ових утписта,  јасно су видљиви утицаји паганског философа Платона и његове представе о  идеалној држави, као једној паганској, суровој творевини са планском еугеником, у којој су се слаби, болесни и стари одбацивали као сметња прогресу, а владала елита. Звучи ли познато? 

Практичан покушај да се Средњи систем успостави, учињен је у Русији у XIX веку. Учинио га је један руски бојар и велепоседник Н. Непљујев. Загрејан вером у Христа и љубављу према сиромашним људима, он је даровао своје велико имање за стварање хришћанских комуна по узору на апостолску комуну у Јерусалиму. Његов покушај је трајао свега неколико година. „Непљујев је пророчки говорио, да ако његов покушај стварања хришћанског комунизма не успе, доћи ће у Русију неизбежно комунизам безбожни и насилни. То се и догодило.“  

У чему се састоји идеја Средњег система код Срба? 

Социјални систем 

„Морам ти рећи, да је Србин увек презирао човека који нема ништа, мада га је помагао и хранио. Презирао је онога, који није имао ништа, а мрзео је онога ко има исувише. То је српска црта карактера од вајкада.“1 

Имовинскоправно посматрано, постојала су два облика својине (имовине): лична и колективна. Лична својина се стицала правним пословима inter vivos, као и наслеђивањем, а колективна је постојала како у селима, тако и у градовима. То су биле сеоске и градске „утрине“, које је могао користити сваки човек. Постојало је четири облика утрине – фамилјарне (џаматске), сеоске, општинске, државне утрине и шуме. 

Уз то, по селима је постојала и кошевска храна. Обавеза имућнијих сељака је била да сваке јесени издвајају залихе хране, којом би се потом пунили кошеви. У зиму или на пролеће, из кошевских залиха би се узимало и делило сиромашнијим житељима села. Уколико је година била берићетна, вишак би се продавао у корист нове кошевске хране, а када се видело да те године неће бити довољно рода, онда би се жито у кошевима чувало за исхрану оних који немају. То је био српски сеоски систем. 

Нечег сличног било је и у градовима, где је постојала градска утрина. Ту је сваки грађанин могао напасати своју стоку. Значајне институције у градовима су били еснафи, који су имали своју имовину и своје еснафске касе. Приходом од те имовине су се издржавали сиромашни припадници дотичног еснафа. Сваки еснаф је имао своју покретну и непокретну имовину. Ако би се неки члан еснафа разболео или осиромашио толико да није могао издржавати породицу, помаган је из еснафског прихода. Ако би еснафлија умро у сиромаштини и иза себе оставио децу, еснаф је био дужан да се постара да та деца изуче занат. Када би завршили обуку за мајстора свог заната, еснаф би им помагао да оснују своју радњу. Уколико би еснафска каса била недовољна за издржавање сиромашних, градска општина је била обавезна да такав еснаф помаже. Такође, пракса је била да сваки имућни еснафлија тестаментом оставља целу (уколико није имао деце) или део своје имовине еснафу у сврху помагања сиромашним припадницима еснафа. Овакав социјални строј давао је човеку сигурност да ће упркос немаштини у којој се нађе, имати на коришћење добра из колективне имовине. Такав човек није бивао изопштаван из друштва, нити се осећао беспомоћним и излишним. За претерано богате, преступнике, као и за глад сиромаха, у Србији се није знало.  

Пост  

Пост је био још један веома значајан економски фактор код Срба. Уздржљивост од јела и пића јачала је човеков дух, карактер, а одрицање од хране неретко је омогућавало и штедњу, „а пост је од Бога заповеђен, као услов спасења. Зато је Бог благосиљао народ који је постио (…) Тако је Бог благосиљао наше претке због поста. А с нама који не постимо бива оно што је речено Јеврејима: ‘Јешћете али се нећете наситити.‘“ 

„Светосавски домаћи дух најсјајнија је карактеристика српскога народа“, сматра владика Николај. „И у ропству, и у изгнанству, и у сужањству, Србин је умео да покаже и испољи свој домаћински дух и да задиви странце. А тај домаћински дух јесте уствари јеванђелски, дух Христа Спаситеља, најидеалнијег и најреалнијег домаћина за кога зна историја човечанства. 

С тим домаћинским духом а с Божјом помоћи ми Срби ћемо скућити како ваља и своју кућу по нашем традиционалном Српском систему и помоћи и другимa да скуће своју.“ 

Породичне задруге 

У српском Средњем систему, породица је представљала основну ћелију заједнице. Она је била устројена као мала хришћанска комуна. Чланове породице је окупљала заједничка имовина, заједничка трпеза и заједничка молитва. Слога и јединство породице није почивало само на крвном сродству: „Постојао је још један чинилац, важнији од крви, па кад је овај чинилац ослабио, крв није била у стању да одржи јединство задруге ни да спречи распад тих дивних породичних комуна. То је онај исти чинилац, који је без обзира на крв, држао и ону прву хришћанску комуну у Јерусалиму. Тај моћни чинилац јесте хришћанска вера и хришћанска моралност. Страх од Бога и стид од људи. Визија небеског света и свест о блиској смрти, која је значила не свршетак живота за навек, него почетак једног новог живота, зависног од људских дела на земљи. Када је тај чинилац ослабио, онда се у задругама појавила она два позната зла, која одувек подгризају и руше сваку људску заједницу; непоштење и неповерење. Скоро сто година опирале су се српске породичне задруге – те мале цркве, мале хришћанске комуне – да их она два црва не разоре. Но мало по мало па су подлегле, и остале су у сећању народа као слатка вилинска прича, која се са болом прича и препричава.“ 

Данас, као и током целог XX столећа, породица је распарчавана, најпре  уништавањем институција породичних задруга, потом расељавањем са својих сеоских огњишта покретом индустријализације и најзад скоро потпуно атомизована и разорена материјализмом, индивидуализмом и другим антивредностима. То је оно што највише тишти данашњег човека и оно због чега ће нови поредак постати нужан. 

Свети владика Николај о могућности обнављања Средњег система код Срба 

„Питаш, Теодуле, да ли би се код Срба могао обновити средњи Систем? Камо среће да се обнови! Србија би у том случају била углед осталим земљама. Она је то требала да буде и сада сходно вековној традицији свога Средњег система, и сходно својој херојској и хришћанској историји. Али су је уназадили њени рођени синови, школовани по народима екстремних економских теорија и пракса, које су владале у страним народима. А ти екстреми владали су тамо само зато, што код тих народа није било Средњег система. То нису схватили српски синови, школовани на страни о зноју или својих родитеља или свога народа, да би му помогли а не одмогли. Међутим, они су при повратку у своју земљу одмогли а нису помогли упропастили су а нису сачували. 

Поништили су веру и морал, то јест оне темеље на којима је народ српски спонтано, без револуција и насиља, изградио био свој економски и материјални систем живота.“ 

(…) 

„О Теодуле, кад би Срби хтели слушати тебе и мене, ми би им могли пружити овај савет и завет: Срби, историја ваша славнија је од историје многих народа бројно већих. Но та ваша историја није славна само због огромног броја јунака, светитеља и мученика за Крст часни и слободу златну, нити је славна једино због многих мегдана у одбрани Балкана, Европе и хришћанства. Не, него је она славна и због многих јединствених одлика правде и човечности у погледу унутарњих односа човека према човеку. Запамтите, Срби, да вам Средњи систем у погледу имовинском и економском краси вашу историју не мање него слава Косовска и слава Карађорђевог Устанка. Зато се равнајте према томе, и не обазирите се лево и десно. Јер ћете се узалуд обзирати. Нећете наћи народа ни на близу ни на далеко, који је разумније уредио био свој живот у сваком погледу, па и у овом материјалном. У неколико си, српски народе, као заваран и обманут одступио од овога сопственог система, од Средњег система. Враћај се што пре дому. Твоја будућност, твој спас и твоја слава међу народима Божјим на земљи, зависи од тога, да ли ћеш се ти у побожном духу својих предака вратити своме Средњем систему. Нека ти је Бог на помоћи, и Свеци твоји које славиш. И нека те Господ Бог благослови.“ 

Милица Илић