Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Свету преподобномученицу Евдокију.

Живјела је у Илиопољу, граду Феничанском, за вријеме царовања Трајанова. Најприје бјеше велика развратница, а потом покајница, испосница и најзад мученица.

Развратом је била сабрала огромно богатство. Преокрет у њеном животу направио је, Промислом Божјим, неки стари монах Герман, и то нехотично. Дошавши послом у град, он одсједне код једног хришћанина, чија се кућа додиривала са кућом ове Евдокије. Када је он ноћу почео по обичају монашком читати Псалтир и неку књигу о Страшноме Суду, Евдокија га чује и с пажњом стане ослушкивати његове ријечи све до краја. Страх и ужас обузме је, тако да је остала будна до сванућа. А чим сване, она пошаље слуге да умоле тога монаха да дође к њој. Герман дође и међу њима се отпочне дуг разговор о ономе што је старац монах прошле ноћи читао, и уопште о вјери и спасењу. Резултат тих разговора буде да Евдокија замоли мјесног епископа да је крсти. Послије крштења она предаде све своје имање цркви, да се разда сиромасима, отпусти своје слуге и робове, а она се повуче у неки женски манастир. И тако се одлучно посвети сва монашком животу, послушању, трпљењу, бдењу, молитви и посту, да буде послије тринаест мјесеци изабрана за игуманију. Проживје у манастиру педесетшест година, и удостоји се пред Богом да јој Бог даде толику благодат, те и мртве васкрсаваше. Када наста гоњење хришћана од некога кнеза Викентија, света Евдокија би посјечена мачем. Ево дивног примјера, како један суд нечистоће може да се очисти, освети и испуни скупоцјеним небеским мирисом, благодаћу Духа Светога.

Тропар (глас 8):

Истинском духовношћу свезала си своју душу за љубав Божију, а пропадљивост, красоту и пролазне љепоте заборавом си претекла, као ученица Христова. Прво си постом страсти умирила, затим си страдањем ђавола посрамила. Зато те је Христос дуплог вијенца удостојио, славна Евдокијо, света мученице: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 14 / 01. март.