На Зеленом Венцу, негдашњем језгру београдског живота, галаме и вреве, било је почетком прошлог вијека, много кафана. Оставивши нам их у аманет, Болесник са Босфора није ни слутио да ће Срби кафане уздићи у
ранг институције и из кафана у многоме одређивати своју судбину. Једна од таквих кафана била је и Златна Моруна, смјештена у Улици Краљице Наталије број 2. Саграђена на самом крају деветнаестог вијека,
била је стјециште многих трговаца и посјетилаца пијаце на Зеленом Венцу. Име је добила по риби моруни коју су аласи доносили из ријеке Ђердап и продавали је испред кафане а и најчувенији српски математичар, Михајло Петровић-Мика Алас продавао је и неријетко дијелио свој улов испред Златне Моруне.
Иако на први поглед није изгледала нимало другачије од других, ова кафана одиграла је велику улогу у историји, не само Београда него и цјелокупног Српског народа. У Златној Моруни је у кратком временском размаку запечаћена судбина два европска владара али и цијелог Европског континента, ако боље погледамо. Ова кафана била је једно од мјеста на коме су припадници организације Црна рука скрајали план о убиству српског краљевског пара, Александра и Драге Обреновић и у злогласној ноћи између 28. и 29. маја 1903. године кренули из ове и још неколико градских кафана према краљевском двору. Апис и сљедбеници сједили су у задимљеним ћошковима ове кафане и разрађивали план крвавог пира који ће саблазнити тадашњу Европу, а монструозни чин убиства и начин поступања са лешевима заувијек ће обиљежити историју Српског народа, који је по инерцији судбине, Божијем усуду или нечему трећем кренуо управо из ове
кафане.

Недуго послије Мајског преврата, Српски народ се латио оружја и истјеривао остатке Отоманске империје са својих територија, а у Златној Моруни поново је кључало. Неколико студената из Босне и Херцеговине,
коју је Аустроугарска својевољно анектирала 1908. године, смишљало је како се ослободити мрског окупатора и радити на уједињењу јужнословенских народа. Били су то чланови организације Млада Босна -Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и Вељко Чубриловић. У прољеће 1914. године, баш на адресу Златне Моруне стигла је коверта са исјечком из новина, који је најављивао долазак аустријског престолонасљедника Франца Фердинанда у Сарајево. Посјета је била планирана на Видовдан. За младог Гаврила Принципа и његове пријатеље, Богдана Жерајића и Вељка Чубриловића, била је то увреда коју су Фердинанду, баш на Видовдан, наплатили животом. Уз помоћ припадника Црне руке, који су их обучили, они су из Златне Моруне са два пиштоља, неколико резервних шаржера и бомби кренули на пут са кога се ни они, ни Фердинанд и Софија али ни Српски народ више није могао вратити. У Сарајеву су на Видовдан, 28. 6. 1914. године убили Франца Фердинанда, аустријског војводу и престолонасљедника и његову супругу, војвоткињу Софију. Био је то још један европски владар чија је судбина запечаћена у Златној Моруни а испоставиће се и судбина цијелог европског континента, коме је Сарајевски атентат био искра довољна да плане у рату, дотад невиђених размјера. Златна Моруна је тако постала саучесник двјема кључним ситуацијама у историји Српског народа на почетку двадесетог вијека и на себе навукла плашт незаборава, који ће је вјечно из издвајати од осталих многобројних београдских кафана.

Судбина овог споменика историје, култног мјеста Београда, данас није тако славна. Након Другог Свјетског рата кафана је промијенила назив у Триглав а данас се у тој већ оронулој згради смјењују кладионице и
продавнице кинеске робе. Остаје питање, да ли би Златна Моруна била барем државно заштићени
споменик историје, да су којим случајем Французи или какав други европски народ, имали (не)срећу, да једна кафана на такав начин свједочи њиховој историји?!

Јована Мишикић