Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог свештеномученика Поликарпа Смирнског.

​Свети Поликарп, рођен у другој половини 1. вијека (око 70. или око 80. године), био је ученик св. апостола Јована Богослова. Не знамо ништа о његовој националности, али он тешко да је био Јеврејин – јер се у својој посланици Филипљанима уопште не позива на Стари завјет. Још као дијете остао је сироче и усвојила га је хришћанка Калиста, која није имала дјеце, и радо га је узела себи и одгајала га у побожности, попут рођеног сина. Послије њене смрти, сву имовину је подијелио сиромашнима и почео да води строг начин живота. Први епископ Смирне (град у покрајини Јонији, на западу Мале Азије, у заливу Егејског мора),  Вукол  (помен 6. фебруара) га је веома волио и рукоположио је Поликарпа за ђакона, упутивши га да проповиједа Ријеч Божију у храму. У то вријеме био је жив свети апостол Јован Богослов. Свети Поликарп је био посебно близак светом Јовану Богослову, којег је пратио на апостолским путовањима. Свети Вукол је рукополжиоо светог Поликарпа за презвитера, а недуго прије смрти завештао га је за епископа на Смирнског. Када је свети Поликарп посвећен за епископа, јавио му се Господ Исус Христос. Свети Поликарп је водио своју паству са апостолском ревношћу. Уживао је велику љубав међу свештенством. Свети Игњатије Богоносац односио се према њему с великом топлином….Свети Поликарп је био свједок мучеништва светог Игњатија. Након његове смрти постао је „вођа цијеле Азије” по ријечима блаженог Јеронима. Пошто је постао епископ Смирне, Поликарп се борио против гностицизма, поставши најцјењенији теолог Мале Азије. Пратили су га многи ученици, укључујући Иринеја Лионског, који је, чак и након насељавања на Западу, постао поборник Поликарпове теологије у Галији и Италији. Било му је упућено једно од писама Игњатија Богоносца. Преживјело је само једно стварање Поликарпа – Посланица Филипљанима. Године155. свети Поликарп је отишао у Рим да разговара са римским епископом Аникитом о неким општим црквеним питањима, углавном око датума прославе Васкрса (малоазијске заједнице славиле су га 14. нисана, а римске заједнице прве недјеље после 14. нисана). Међутим, спор је остао недовршен, што није спријечило двојицу епископа да се растану као пријатељи. Свети Иринеј Лионски каже да је пред крај свог живота свети Поликарп  неко вријеме живио у Риму и ту обратио многе јеретике (валентијане, маркионите и друге јеретике). Када га је Маркион једном срео и питао да ли га познаје, свети Поликарп је одговорио: „Заиста, знам прворођеног Сатану“.   У 86. години живота је ухапшен и, одбивши да се одрекне Христа, жив је спаљен 25. априла 167. године, у вријеме владавине императора Марка Аурелија (161-180), на Велику Суботу, у осам сати прије подне. Остатке  његовог изгорјелог тијела, хришћани из Смирне, су са поштовањем сакупили, свето их поштујући. Његово страдање и смрт описани су у Посланици хришћана Смирнске цркве другим Црквама, једном од најстаријих споменика хришћанског писма(ова посланица је написана у вријеме непосредно након свечеве смрти .не више од годину дана). Већина Поликарпових списа страдала је у вријеме прогона, једино је  Посланица Филипљанима преживјела, у којој  епископ, побијајући учење Маркиона и других гностика, на сваки могући начин велича апостол Павла и цитира његове текстове. Ово је готово први текст у којем се налазе цитати из Јеванђеља по Луки и Матеју, као и из Првих посланица св. Петра и Јована.

Тропар, глас 4.

Био си насљедник Апостола пријестолом и заједничар духом, богонадахнуто дјело си нашао у виђењу духовног узрастања: Због тога си уздизао ријеч истине и ради вјере си до крви пострадао, свештеномучениче Поликарпе: Моли Христа Бога да спасе душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 8. март / 23. фебруар.