Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог мученика Никифора.

Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увјенчава славом смјерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу.

Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтједе. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор бјеше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: “Молим те, мучениче Христов”, говораше Никифор, “опрости ми ако ти што сагријеших!” Саприкије се не хтједе ни обазријети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видјећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хтједе примити мученичку жртву и увјенчати га вијенцем, него му тајно одузе благодат. И у посљедњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако бјеше ослијепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. “О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи вијенца небесног!” Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: “И ја сам хришћанин, посијеците мене мјесто Саприкија!” Џелати ово јавише судији и судија им нареди да пусте Саприкија а да посијеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ и би посјечен. И тако се удостоји царства и би увјенчан бесмртним вијенцем славе. Ово се догодило 260. године у вријеме цара Галијена.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Никифор, у страдању своме је примио непропадљиви вијенац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље побиједи, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 22 / 09. фебруар.