• „На примјер, хтјела сам да прикажем ратове, људе који су, нажалост, сиромашни и тако даље, и питала сам се само да ли је толико тешко да помогнемо некоме, јер то њима значи много, а нама не значи малтене ништа.“ – Николина Пејић

Николина Пејић, ученица шестог разреда ОШ „Свети Сава“ из Источног Новог Сарајева, освојила је специјалну награду за свој рад на Међународном такмичењу за најбоље ученичке радове на тему „Свете, обраћа ти се једно дете“.

На овом такмичењу учествовало је преко 1300 дјеце из Србије, Сјеверне Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине. Свечане награде уручене су најбољим ученицима 5. 12. 2022. године у Културном центру Златибор.

Николина је на свечаној церемонији представила свој рад и говорила на тему „Зашто сви треба да посјете мој град“.

Редакција портала „Буђење“ имала је велику част и задовољство разговарати са овом сјајном дјевојчицом, која је у разговору са нама показала како су наша дјеца највеће благо које имамо и да је наша будућност са њима и те како свијетла.

Интервју у наставку.

Ауторска фотографија

Здраво, Николина, како си? Морамо одмах да питамо, какво је стање у школи? Имаш ли неких омиљених предмета?

Добро је у школи, оцјене су добре, али увијек може боље. Омиљених предмета немам, трудим се да све једнако радим.

Откуд идеја да пишеш, како си открила тај свој таленат?

У петом разреду кад је једна моја другарица почела писати, хтјела сам и ја да покушам да ли ћу моћи и написала сам једну пјесмицу коју сам прочитала пред учитељицом и тада сам кренула на литерарну секцију, али се ту нисам предуго задржала. Сада сам у шестом разреду покушала да пошаљем један рад и нисам очекивала да ћу добити неку награду, али ево, ту је награда.

Какав је осјећај добити награду?

Био ми је шок, нисам се баш надала. Када сам послала тај рад, питала сам наставницу када ће бити резултати, и она ми је рекла да ће то бити у другом полугодишту. Наставница ми је рекла да се ту такмичи пет држава и искрено нисам се ни надала да ћу добити награду све док нису из школе позвали мог тату и рекли му да сам освојила награду.

Не знам, поносна сам, срећна, нисам очекивала.

Ауторска фотографија

Хоћеш ли наставити писати?

Већ сада има неки конкурс на тему „Република Српска“, за који планирам покушати написати једну пјесмицу и онда касније има конкурс „Најбоље писмо“ и тако даље, али наставићу ја писати у своју свеску и то чувати.

Шта мислиш је ли могуће тако писати у неку свеску, па након неког времена и књигу/збирку објавити?

Мени је наставница рекла када сам освојила награду и када смо изашле испред учионице да треба да наставим писати и трудити се. Већ је једна њена ученица издала збирку својих пјесама, па да и ја покушам нешто слично. Планирам покушати, па видјећемо.

О чему си писала у свом раду који је освојио награду? Шта је то „свијету писало једно дијете“?

На почетку сам хтјела да пишем о некој другој теми и нисам уопште планирала писати овако док ме наставница није посавјетовала и дала ми неке идеје. Одлучила сам да представим неке ствари које су се десиле давно, а мој је циљ био да те ствари и догађаје прикажем што боље, да прикажем неке ствари које више нису исте. На примјер хтјела сам да прикажем ратове, људе који су нажалост сиромашни и тако даље, и питала сам се само да ли је толико тешко да помогнемо некоме, јер то њима значи много, а нама не значи малтене ништа.

Ко ти је био подршка у писању и раду?

Највећа подршка ми је моја породица, мама, тата, брат, бака, тетка, рођаци и родице. Они су увијек уз мене и дају ми велику подршку. Поред њих, ту је моја наставница Жељка Тољ Васовић, која ми је велика помоћ и подршка. Од ње свакодневно учим и она ме увијек савјетује како да будем боља и како да боље пишем. Њој дугујем велику захвалност за ову награду. Ово је наша заједничка награда.

Жељела бих још овим путем да поздравим своју учитељицу Весну Шеховац, јер је све ово потекло од ње и да није ње било, не бих ни ја била гдје јесам.
Наравно, желим да поздравим свој разред VI-1 који ме је максимално подржавао и увијек бодрио.

Ауторска фотографија

Како је изгледао наступ, јеси ли имала трему?

Кад сам наступала, изашли смо на бину. Кад су награде подијељене, требало је још једна дјевојчица са Косова и ја да читамо. Дошао је ред на мене да изађем читати. Нисам имала никакву трему, јер сам већ прије наступала, као што поменух, у Културном центру, и тада сам имала трему и схватила да то није ништа и да нема потребе да ме страх што ту има пуно људи. Мало ме било страх да нећу моћи доћи до ваздуха јер некада када читам деси ми се да се задишем, али када сам стала пред микрофон, све је нестало. Рекла сам себи, замисли да читаш пред мамом и татом или пред разредом. Пред њима ме није срамота, па сам онда само пустила глас, читала и ето.

Постоји ли нешто што би хтјела овом приликом да поручиш нашим читаоцима?

Када сам писала за те људе, пада ми на памет да кажем да треба да помажемо свима. Мени је апсолутно исто да ли ћемо помоћи животињама или људима. И једним и другим треба и дом и храна и све остало што треба једном живом бићу. Ја сам хтјела то да прикажем, да то уопште није толико тешко, да је то један добар поступак и да сви треба тако да радимо.

Ауторска фотографија

Чуо сам негдје да не волиш неправду и да се често поставиш у заштиту других?

Па на примјер, ја имам неке другарице које су некако увијек саме, једноставно неки их не воле, крену их понижавати и ја то не могу да гледам, морам да се укључим, била то особа коју знам пет година или коју знам сат времена, увијек ћу помоћи. Трудим се да то увијек урадим. И када се на примјер мој брат посвађа с неким или га неко напада, ја сам увијек ту и желим да одбраним. Јер не могу то да гледам, то ми је страшно. Не дам да неко мене вријеђа, да мене неко понижава, а други који се нажалост не знају бранити понекад требају помоћ. Мене су родитељи научили да требам вратити, наравно не тучом или насиљем, него ријечима и ја се трудим и за моје другаре да тако поступам.

Хајде ми реци чиме се бавиш овако иначе, поред писања, школе..?

Па имам три радње које баш волим. Прва је да пјевам и наступала сам ове године у Културном центру за приредбу Светог Саве и ја сам ту пјевала. Друга је да волим да пишем. Иако искрено, није да имам циљ да нешто љепше пишем, него желим да пишем некако из емоција, из живота. Мислим ја сам дијете, али из живота, шта осјећам на срцу, да то некако и на папиру прикажем. И трећа ствар је плес, много волим да плешем. Јој, ипак четири, волим и глуму. Ето ипак су четири.

Шта радиш у слободно вријеме?

Играм одбојку, не тренирам, али волим тако да играм. Волим друштвене игре. Чак и кад је мом брату рођендан, ја увијек кажем, хајмо ми играти друштвене игре. 😊

Многи се послије награда уфурају, планираш ли ти исто?

То знам, држим се тога и нећу да се уобразим. Увијек кажем, нећу сада да испадне да се ја хвалим и то ми није циљ. Ја сам дијете као и сви остали, освојила сам награду, поносна сам, идемо даље и то је то.

Је ли било неких анегдота у наступима?

Када сам наступала у Културном центру, и пјевала. Имала сам јако кратак рок, само један дан да се спремим и било је компликација, али није ми то било тешко. Пјевала сам ту једну пјесму, свештеници из публике су пјевали са мном и, када сам завршила, добила сам огроман аплауз. Ја никада јачи аплауз нисам чула у животу. Не хвалим се, него стварно је мој доживљај био такав. То је за мене било велико, као да сам освојила прву награду јер сам добила подршку од људи.
Касније када сам дошла у школу, питали су ме јеси ли ти она што пјева? Реко’ ваљда јесам. И онда су ме запиткивали „Молим те ево ти и пет марака, само нам отпјевај једну пјесму“. Наравно, нисам прихватала то нити бих икад, али ето, то су тражили и то је било смијешно. Тада сам схватила да не требам да се уобразим.

Аутор: Филип Матић