Испит, Александар Велики испред мене, јер сви су Александри велики сем једног Обреновића, али ко сам ја – студент, да тада исправљам професора. Питање, атентат и идеологија Младе Босне? Ја као сваки прави студент хватам се за једину ствар коју знам у том тренутку, војводу Танкосића. О њему наша историја пише најбоље, дабоме, заслужено. Човјек који је себе дао за Србију, а често је говорио да се венчао за њу; искрено верујем да је млада рекла да.

Син казанџије који је обарао краљеве, нове постављао, ковао завјере и убио једног цара. Оснивао тајне организације, започињао ратове кад други нису смјели, борио се, био комита, подучавао исте. Човек кога су се Нијемци бојали као самог ђавола и чију су главу ултиматумом тражили. Славили када је погинуо, гроб му оскрнавили, док су га наши апотекари издавали. Човјек кога су његови војници обожавали, кафане и жене вољеле. Бугари и Турци тихо и са страхом помињали, као сјенку. Кога Бјела помиње у “Сенкама”. Човјек који је пуним шаржером показао да српско оружје мора бити добро, а својим духом да је српски циљ исправан.

Хвала за свијетао примјер, за путоказ какви треба да будемо. О теби је Ноле писао у “Солунској”, а Принцип штампао мајице. Гаврило опростио шамаре. Српска вила ти је одавно већ исплела вијенац славе. Српском хероју, српском војнику, велико хвала у вијекове што иду!

Девет, Крајишник…

У сјећање на војводу, на дан његове смрти.

Пише: Гордан Крајишник