Првог марта 1992. године у Сарајеву је убијен српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу.

Против Николног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву.

Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних “Зелених беретки” Емина Швракића.

Четврти нападач је Таиб Торлаковић, који је као и Ћело, након рата убијен у мафијашком обрачуну у Сарајеву. Делалић је одмах након почетка ратних сукоба у Сарајеву постао командант Девете муслиманске брдске бригаде Армије БиХ, а од тадашњег предсједника такозваног ратног Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића “за заслуге” је на поклон добио пиштољ са посветом.

Један од српских сватова Ацо Јованчић рекао је раније Срни да су се српски сватови 1. марта 1992. године окупљали у сарајевском насељу Алипашино поље, а домаћини Гардовићи су на балкон свог стана, у складу са традиционалним српским обичајима истакли заставу, српску тробојку, међутим, већ тада су међу комшијама примијетили њихову нетрпељивост и чули непримјерене и злураде коментаре.

Десетак људи, које Јованчић назива бандитима, а не комшијама, покушали су већ тада да докаче и скину српску заставу, што им сватови и домаћини нису дозволили.

Тога “црног” 1. марта, у 14.30 часова, у цркви Светог Преображења у Новом Сарајеву обављено је вјенчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур.

Свадбени ручак био је организован у Дому свете Текле, у Старој православној цркви на Башчаршији.

Послије вјенчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутило се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред Старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље – код Вијећнице, гдје су остављени аутомобили, а сватови су пошли пјешке према Дому.

Према свједочењима сватова и очевидаца из пјешачке зоне на Башчаршији, до сватова се довезао бијели “голф” у којем су била четворица сарајевских криминалаца, а међу њима озлоглашени Ћело. Они су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе.

Дошло је до комешања, послије чега су двојица младића запуцала и ранила српске сватове Мировића и Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.

Послије злочина који су код Дома Свете великомученице Текле и Старе православне цркве на Башчаршији извршили људи сарајевског криминалца Рамиза Делалића Ћеле, породица Гардовић је морала да се исели из Сарајева.

У дане 29. фебруара и 1. марта 1992. године без српског народа и без његовог учешћа на нелегалном и противуставном референдуму у Федерацији БиХ донесена је одлука о проглашењу независности и отцјепљења БиХ од тадашње СФРЈ.

У дијелу Федерације БиХ са већинским бошњачким становништвом 1. март се обиљежава као тзв. дан независности БиХ, док се овај датум у Републици Српској не слави.