За портал “Буђење”, писао је проф. др Владе Симовић о својој пјесми коју је написао прије много година, а која осликава његове емоције, сјећања и слике које је понио из пријератног Сарајева.

У поводу 27 година од парафирања Споразума у Дејтону

Умјесто колумне – пјесма

Била је хладна новембарска ноћ. Свијећа је горила на столу породице Симовић. Био је Свети Архангел Михаило. Био сам дијете, волио своје родно Сарајево и чекао мир. Волио сам своју улицу у Храсном, поглед са балкона на стадион „Грбавицу“, Требевић и магично небо, волио сам колаче у „Палми“, вожње скејтом кроз сиви хаустор и баскет иза зграде. Већ три године сам био далеко од њих, од свог насеља и своје улице. Али и даље у оним дијеловима нашег Сарајева којег смо сами и херојски одбранили.

На телевизији водитељ дневника објављује свечано да је парафиран Споразум у Дејтону. Дошао је дуго очекивани мир. Свима осим Србима из Сарајева. Наши немири су тек кренули, наша неизвјесност, страхови и пут у непознато. Изгубили смо родни град, да би живио мир и да би живјела Република Српска. Недуго послије тога, кренуле су колоне Срба из Сарајева у неке нове свијетове трајно расути широм планете. Носили су успомене, па чак и своје мртве. Била је то најтужнија колона коју је српство до тада видјело.

Годинама касније, давне 1999. године, написао сам пјесму о свом граду и хиљадама нас који смо били дјеца Сарајева. Ово је први пут да је објављујем, за оне генерације које долазе, за нашу дјецу, у име живота и лијепих успомена!

САРАЈЕВО

Пожелим некад да се напијем

Хладне воде из дрвене чесме

Под сјеном липе да је угријем

Топлином стиха из руске пјесме

Пожелим да ми у зумбул башти

Поглед и осмјех уснама краде

Она што сам спјевао је у машти

Под твојом стрехом вољени граде

Прољећне кише бришу ми сјене

И благи осмјех из жутог рама

Само још ноћу на успомене

Мирише бехар крај Старог храма

Корачаш ноћу каменим мостом

Лијепа и боса крај Вјечне ватре

Будим се јутром окупан росом

И у тишини избјегличке шатре

Трамваји плове низ дивљу ријеку

Док нестају снови у пепелу рима

Исписујем задњу строфу о теби

И сапирам нијемо сјећање у очима

Владе Симовић