Субота, јесењи дан, пробудих се са мишљу да ће ово да буде уобичајни викенд, одмор од радне седмице, миран и помало досадан, али моја помисао се не обистини. Ова субота је била потпуно другачија, ова субота је она која се памти за цијели живот, која те мало промијени, научи нечему новом и живот обогати једним другачијим искуством. Ову суботу је промијенио један позив: “Хоћемо ли на Бјелашницу или Игман”?, бјеше то одлична идеја и прихватих је са радошћу. Спремих се и у поход кренуше троје младих. На почетку пута нисмо знали која ће бити коначна дестинација нашег похода, али на пола већ је одлучено…ЛУKОМИР, аутентично босанскохерцеговачко село. Искрено, нисам очекивала много, слушала сам приче, гледала и слике, али ништа ме није претјерано фасцинирало, као и све у животу, док сам не откријеш не можеш да осјетиш истинску вриједност.

Стигосмо, непрегледан крајолик, нестварни пашњаци, кањон и мало село на брежуљку овјенчано врховима Бјелашнице. Kада уђете у срце села окружени сте каменим кучицама лимених кровова, шталама, аутентичним изложбеним експонатима села – вунене чарапе (приглавке), вунене капе и рукавице, посебан мирис и оно што остави највећи утисак је посебан дух села и људи који живе у њему.

Нас троје, млађаних и неискусних људи имали смо срећу да тог дана, те суботе, упознамо старијег, наоружаног искуством и мудрошћу старосједиоца овог села, осамдесетогодишњег деду Вејсила Чoмора. Kада кажем срећу то заиста и мислим, јер нас овај мудри дедо угости у своје двориште, смјести на своју дворишну гарнитуру сачињену од дрвеног столића и четири пања, а која ми бијаху удобнија од сваке фотеље у којој сам сједила, и започе своју причу, богату животну причу. Нема дедо завршених школа, али има ону најважнију, животну школу, која је већа од свих наших завршених факултета. Kаже, није се данас много шта промијенило, али јесу људи, људи су другачији, а само то није требало да се мијења. Причао нам је дедо и приче из периода Другог свјетског рата, како је овим селом газила и партизанска и четничка и усташка чизма, сакривао је каже он своје овце у кањону Ракитнице, свашта нам још исприча, а ми опчињени његовом разборитошћу и памећу, осјећали смо се као да смо убачени у времеплов и пребрачени у неко друго вријеме, вријеме без стреса, свакодневних стресних информација, вријеме у којем је душа човјекова била чистија, племенитија.

Аутор: Ћорић Јована

sdr