Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог пророка Софонија и преподобног Јована Ћутљивог.

Свети пророк Софоније, родом од горе Саварата, из племена Симеонова. Живио и пророковао у VII вијеку прије Христа за вријеме благочестивог цара јудејског Јосије.

Савременик пророка Јеремије. Имајући смјерност велику и ум чист и Богу уздигнут, он се удостојио прозирања у будућност. Прорекао је дан гњева Божјега; казну над Газом, Аскалоном, Азотом, Акароном, Нинивијом, Јерусалимом, Египтом. Јерусалим је он видио као “град одметнички, оскврњен, насилнички. Кнезови су у њему лавови који ричу; судије су му вуци вечерњи; који не глођу кости до јутра. Пророци су му хвалише, варалице; свештеници његови скврне светињу, изврћу закон” (Соф 3, 1-4). Провидећи време доласка Месије, он одушевљено кличе: “Пјевај, кћери Сионска; кликуј, Израиљу; радуј се и весели се из свега срца, кћери Јерусалимска!” (Соф 3, 14). Упокојио се овај тајновидац у мјесту свога рођења, да чека опште васкрсење и награду од Бога.

Тропар (глас 2):

     Пророка Твога Софонија, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

     Преподобни Јован Ћутљиви (Молчалник)

Извор: Espreso

Родом из Никопоља Јерменског, од оца Евкратија и матере Ефимије. У осамнаестој години поста иноком и подвизаваше се тврдо и одлучно чистећи срце многим сузама, постом и молитвом. Послије десет година би постављен за епископа колсонијског. Својим примјером привуче к богоугодном животу свога брата Пергамија и стрица Теодора, људе знамените на дворовима цара Зинона и Јустинијана. Видјећи злобу и смутњу овога свијета, коју он не могаше излијечити, напусти епископски пријесто и прерушен у проста монаха дође у обитељ светог Саве код Јерусалима, гдје многе године оста непознат вршећи савјесно и изврсно сваку службу, на коју га игуман одређиваше. Због тога предложи га свети Сава патријарху Илији, да га рукоположи за презвитера. Када патријарх хтједе рукоположити Јована, Јован му исповиједи, да је он већ у епископском чину. Тада се затвори свети Јован у келију, и у ћутању и молитви проведе године и године. Потом у пустињи проведе девет година хранећи се само дивљим зељем, па се опет поврати у манастир. Одвраћао је вјерне од Оригенове јереси и допринио много, да се та јерес сузбије и осуди. Прозирао јасно у духовни свијет и исцјељивао људе од болести. Побједивши себе, он је лако побјеђивао демоне. Велики у смјерности, сили и мудрости божанској, овај слуга Христов упокоји се мирно 558. године у стотину четвртој години живота свога.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 16 / 03. децембар.