Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог пророка Авакума, Светог цара Уроша, те преподобног Јоаникија Девичког.

Свети пророк Авакум, син Асафатов, из племена Симеонова. Пророковао на шест стотина година прије Христа за вријеме цара Манасије. Прорекао опустошење Јерусалима.

Када Навуходоносор, цар вавилонски, удари на Јерусалим, Авакум се склони у земљу Исмаилћанску, одакле се послије опет врати у Јудеју, гдје живљаше као земљорадник. Једнога дана ношаше он ручак радницима на њиви, кад му се наједанпут јави ангел Господњи и рече: “Однеси ручак који имаш у Вавилон Данилу, у јаму лавовску. И рече Авакум: Господе, Вавилона не видјех, и јаму не знам гдје је. Тада га ангел узе за косу и тренутно пренесе у Вавилон, у даљину огромну, на јаму лавовску, у коју Данил бјеше бачен од цара Кира за казну, јер се не поклони идолима. “Даниле, Даниле, прими ручак што ти га посла Бог”, викну Авакум. И Данил прими и једе. Потом ангел Божји опет узе Авакума и пренесе у Јудеју, на њиву његову. Још је Авакум пророковао о ослобођењу Јерусалима и времену Христовом. Упокојио се у дубокој старости и сахрањен у месту Кела. Мошти му откривене у време Теодосија Великог.

Тропар (глас 2):

Пророка Твога Авакума, успомену Господе славимо, зато Те молимо, спаси душе наше.

Свети Урош, цар српски

Син цара Душана. Царовао у тешко вријеме распада царства српског. Кротак, побожан и благ, он није хтио силом потчињавати необуздане великаше, међу којима је најнеобузданији био Вукашин, који доброме цару главе дође. Мученички пострада добри Урош 2. децембра 1367. године у тридесет првој својој години. Од људи убијен, он би од Бога прослављен. Његове чудотворне мошти почивале су у манастиру Јаску у Фрушкој гори, одакле су за вријеме Другог светског рата (1942. године) пренијете у Београд и положене у Саборну цркву поред тијела кнеза Лазара и деспота Стефана Штиљановића. За вријеме овога доброг цара сазидан је манастир Свети Наум на Охридском језеру; сазида га Урошев великаш Гргур.

Преподобни Јоаникије Девички

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у предјелима Српске Диоклитије (или Дукље), од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. вијека и живио на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовјековног ропства агарјанског, у које потом западе српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтио кроз Светог Јоаникија да наговијести и покаже вјерујућем народу српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најприје боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтио да покаже вјерним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане вјеран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју вјеру и духовну слободу у Богу, а онда су са вјером и помоћу Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

Тропар (глас 1):

Просветио си се постом, молитвама и божанском благодаћу, озаривши крајеве Земље свијетло и побожно. Од Бога си примио дар чудеса, да лијечиш болести и изгониш зле духове из људи, који са вјером притичу ка твојим светим моштима, свети оче наш Јоаникије: Слава Ономе који ти је дао благодат, слава Ономе који те је укријепио, слава Ономе који кроз тебе свима дарује исцјељења.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 15 / 02. децембар.