Српска православна црква и њени вјерници данас прослављају Бадњи дан. Бадњим даном почиње божићно празновање, слави се дан прије Божића и уједно предствља посљедњи и најстрожи дан Божићног поста.

Према обичајима, ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака објављује се полазак у шуму по бадњак. По бадњак иду мушкарци из породице. Бира се обично млад и прав церић, а може и храст. Када одабере одговарајуће дрво, домаћин се окрене истоку, три пута се прекрсти, помене Бога, своју славу и сутрашњи празник, узима сјекиру и сијече бадњак. По народном вјеровању, бадњак се мора посјећи у три снажна ударца.

Оно што сјекира од три пута не пресијече, довршава се ломљењем или увртањем. Тај ломљени дио на бадњаку зове се брада. Кад се бадњак донесе, усправи се уз кућу, поред улазних врата, где стоји до увече, а онда се унесе у кућу. Касније се у вечерњим сатима пали на кућном огњишту, као симбол топлоте која греје и зближава укућане.

Бадњи дан назван је по сјеченој грани храста, бадњаку, светом дрвету Словена. На данашњи дан се, према вјеровањима, ништа не износи из куће. Чим сване, ложи се ватра и пече се печеница, припремљена претходног дана, на Туциндан. На Бадњи дан се пости, углавном се једе риба, пасуљ, купус и суво воће.
Што се тиче Бадњег дана постоје многа народна вјеровања и обичаји који се разликјују од града до града или као што би се у народу рекло 100 села, 100 обичаја, а неке од најзанимљивијих можете прочитати у наставку текста.

Паганска веровања наших предака, придавала су бадњаку натприродна и божанска својства.

О томе свједоче и ријечи пјесме:

“Ој, бадњаче, бадњаче, ти наш стари рођаче,

Добро си нам дошао и у кућу ушао!…

Ти нам Христа објављујеш, њега славиш и казујеш!

Мили српски бадњаче, ти, наш стари рођаче!…”

Бадње вече спаја Бадњи дан и Божић. Зато се у нашем народу за неке особе, које су пријатељски блиске и везане, каже да су као “Божић и Бадњи дан”.
Према вјеровањима, на Бадње вече би требало да праштате и мирите се, а на Бадњи дан да вратите позајмљено.

На Бадњи дан се ништа не позајмљује из куће, али ако је ипак нешто позамјљено раније, то се тражи назад, јер не ваља да је нешто што припда кући негдје друго за Божић.
На Бадњи дан и Божић не ваља да се ватра на огњишту распирује дувањем, да вјетар не би отресао пшеницу и да се стока не надима од траве. Умјесто дувања, ватра се распирује лиснатим гранама.

Када укућани оду на спавање, бака или нека друга старија жена забоде нож у врата изнутра или стави глогов колац иза вата и на њега објеси мало лука да би се укућани сачували од урока, вјештица и нечистих сила.

Према старом обичају, испод бадњака или у сламу ваља се оставити нешто поклона и слаткиша за дјецу, док старији када уносе сламу квоцају, а за њима иду дјеца и пијучу. Домаћин након тога обилази све дијелове куће бацајући у ћошкове по један орах. Квоцање и пијукање има посебно симболичко значење.

“Као што квочка под крилима прикупља своје пилиће и загријева их материнском љубављу, тако је Христос дошао да све људе сабере у једно и као што се пилићи хране житом, тако је и он људе нахранио и напојио својом науком, јер је говорио: Ко је гладан нека дође к мени и ја ћу га нахранити, и ко је жедан нека дође к мени да пије воде живе”.