Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Свете мученике Гурија, Самона и Авива.

Гурије и Самон бјеху угледни грађани Едески. У вријеме једног гоњења на хришћане они се склонише ван града и живљаху у посту и молитви храбрећи правовјерне, који њима притицаху за савјет. Но бјеху ухваћени и пред судију изведени. Судија им припријети смрћу, ако се не покоре наредби царској о поклоњењу идолима. Одговорише му свети мученици Христови: „Ако се покоримо наредби царској, пропашћемо, ма нас ти и не убио.“ Послије љутих мука бјеху бачени у тамницу, у којој осташе од 1. августа до 10. новембра трпећи глад, таму и тјескобу. Тада поново бише изведени и мучени; па како осташе непоколебљиви у вјери Христовој, бише на смрт осуђени и мачем посјечени 322. године при опаком цару Ликинију. Доцније и Авив ђакон Едески, прими муке за Христа Господа свога, и у пламену предаде дух свој Богу. Мајка његова извади из огња тијело његово цјелосно и сахрани у гроб заједно са св. Гуријем и Самоном. Када преста гоњење, подигоше хришћани храм у част три мученика, Гурија, Самона и Авива, и положише њихове чудотворне мошти у један ковчег. Од многобројних чудеса тих дивних светитеља Божјих једно је нарочито знаменито. Нека удовица у Едеси имаше ћерку дјевојку, којом се ожени један Гот, војник из грчке војске. Па како се мајка бојаше да да своју ћерку у далеку земљу, то се Гот закле на гробу света три мученика, да никакво зло неће дјевојци учинити, него да ће је узети за закониту жену, пошто је рече, нежењен. У ствари он бјеше жењен. И када одведе дјевојку на своју постојбину држаше је не као жену него као робињу, докле не умре његова законита жена. Тада он у договору са осталим сродницима својим закопа са мртвом женом и своју живу робињу. Робиња се с плачем мољаше св. мученицима, да је спасу. И они јој се јавише у гробу, узеше је и тренутно пренијеше из Готске земље у Едесу, у своју цркву. Сутрадан, када цркву отворише, нађоше дјевицу крај гроба светитеља Божјих, и сазнаше о чудесном избављењу њеном.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 28 / 15. новембар.