Ово је једна од оних прича из наше историје које још нису доживјеле свој крај. Прича о освети, мржњи, борби за голи опстанак и чувеној српској неслози, која нас је упропастила таман онолико пута колико нас је наша још чувенија слога спасила. У јеку најстравичнијег погрома пред којим се нашао читав српски род, српска војска је дошла пред врата Сарајева. Надомак града који је по свим историјским, етничким и моралним критеријумима био (и) српски, али који је током Другог свјетског рата представљао центар машинерије за истребљење православног живља западно од ријеке Дрине. Зашто Сарајево ни тад, па ни досад није враћено у руке оног ко га је зачео? Да ли главног кривца можемо тражити у сопственој неслози или у спољашњим факторима? Кад већ нису ни историографија, ни политика, пресудите ви сами!

Дана 30. септембра 1943. године у штабу команданта Југословенске војске у отаџбини и министра војног краљеве владе у егзилу, Драже Михаиловића, одржан је стратешки састанак. Обзиром на општи развој ситуације како на свјетском, тако и на домаћем ратишту, централна мета свеобухватне четничке офанзиве планиране за јесен 1943. била је јасна-ослобађање града Сарајева. Генерал Армстронг, који је испред савезника присуствовао овом састанку, савјетовао је четницима да најприје потпуно прекину саобраћај на прузи Вишеград-Сарајево, те да на тај начин знатно онемогуће даље војно снабдијевање читаве те области. Михаиловић је прихватио сугестију госта, али је такође добро знао да се прије обављања датог задатка мора савладати јак непријатељски гарнизон у Вишеграду. Овај посао дат је у руке прекаљеном стратегу, потпуковнику Захарију Остојићу, а као главна подршка дати су му на располагање специјални одреди мајора Драгослава Рачића.

План потпуковника Остојића био је да четници изврше муњевит напад са лијеве стране Дрине, док би са десне стране непримјетно у град ушле диверзантске бомбашке групе. Ови почетни удари имали су улогу да одвуку пажњу Нијемаца и усташа са главног напада, чија би реализација тек онда требала да отпочне. У рано јутро 5. октобра затресло се тло под Вишеградом. Рачићеви војници са лијевог крила четничких снага изненадили су неприпремљене усташке страже, а долазак у помоћ њемачких одреда оставио је простор за оно главно, улазак главнине четничке војске у дубину територије. Град на Дрини коначно је ослобођен око 10 часова пријеподне. У овој бици велике заслуге понио је и Романијски корпус под командом Милорада Момчиловића, а у оквиру њега наравно и Прва сарајевска бригада славног команданта Сава Дерикоње.

У посљедњој фази Битке за Вишеград четници су Нијемцима вјештим и лукавим маневром направили пролаз према Рогатици, извођењем фингираног повлачења на том сектору. Нијемци су неопрезно кренули мислећи да су пробили обруч, не знајући да им је на пола пута до Рогатице на Семећком Пољу направљена замка. Сасвим неспремнe и збуњенe окупаторске јединице нису имале никакве шансе против сјајно обучених српских одреда. Четницима је на овај начин отворен пут за даље дјеловање.

По ослобађању Вишеграда, Дрински и Романијски корпус наставили су операције према Сарајеву, док су Церски и Мајевички корпус остали у граду. Мајор Рачић у том тренутку добија наредбу да са Церским и Мајевичким корпусом крене у заузимање Рогатице. Рачићеви четници стигли су пред Рогатицу 12. октобра 1943. године. Домобранска команда процијенивши ситуацију, хтјела је да се преда, али то усташе нису дозволиле. Рачић је Церски корпус упутио у правцу Праче, а Мајевички распоредио на линији према Сокоцу. Усташе се одлучују за пробијање овим другим правцем, док је мајор је схватајући да ће код Сокоца пасти одлука о побједнику борбе појурио са Церским корпусом на то подручје. Долазак Церског корпуса у датом тренутку направио је потребну превагу, па је Рогатица практично моментално прешла у руке четника.

У овим данима четници остварују побједе на комплетној територији источне Босне. Ослобађани су редом Фоча, Горажде, Олово… Српске јединице су већ увелико продирале у насеља у околини Пала, па и саме Пале. Било је питање сата када ће букнути велики српски устанак у Сарајеву и околини. Ипак, тад се десило оно што у штабу потпуковника Остојића нико није очекивао, па вјероватно ни он сам. У ноћи, између 22. и 23. октобра штаб четничке офанзиве са главнином снага, који се стационирао код Сокоца, напале су јака партизанске јединице. Затечени и неспремни равногорски официри нису успјели да консолидују редове, те су били принуђени на потпуно повалачење. Судбина јунака града Краљева Сима Узелца и Јована Дерока сада је сачекала и Остојића, Рачића, Момчиловића и друге. Операција ослобађања Сарајава одгођена је за неко повољније вријеме…

Лазар Шкобо