У балканском бурету барута тако је мало нити које повезују све његове становнике а које ти исти становници у посљедњих тридесет година нису крвнички испресијецали и уништили. Једна таква нит је Иво Андрић. Књижевник који је, као непоколебљиви Човјек, био наш када смо се ми понашали као да нисмо његови, био свој, када смо сви били исти и био туђи тек толико да нас што боље схвати. Осликавајући историју Босне и Херцеговине, приказујући притом и судбину цијелог Балканског полуострва али и Европе тог доба, Андрић непогрјешиво контурише и конструише лик и дјело балкаснког човјека и што је најважније, међу корицама својих романа тка нашу душу везујући је за вјечност пажљиво бираним ријечима.

У дјелима попут На Дрини ћуприја, Травничка хроника или Проклета авлија препознајемо своје ближње, своје познанике, своја осјећања и оне дијелове себе, о којима радије ћутимо или о њима причамо само пред највећим (не)пријатељем, огледалом. Управо је ту сва чудноватост и љепота Андрићевог дјела. Пред Ивом, сви смо исти. Сви смо огољени, наше сушество пред њим се разобличава.  Иво Андрић је наш, ми смо Андрићеви.

Данас, 26. 10. обиљежава се шездесет једна година од када је Шведска краљевска академија додијелила Нобелову награду за књижевност Иви Андрићу. У образложењу награде између осталог, стајало је и да „Андрић епском снагом обликује теме и приказује судбине људи током историје своје земље.“

На раскошној сцени у Стокхолму, 10. децембра 1961.године, Андрић се обратио пред члановима краљевске академије и бесједом „О причи и причању“  захвалио на награди. Награду од милион долара, Андрић је поклонио за развој библиотекарства у БиХ. Он је за сада први и једини добитник Нобелове награде за књижевност на овим просторима.

                                                                                                                                           Јована Мишикић