Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Свете мученике Памфила и Порфирија и других дванаест мученика.

Светих дванаест мученика, што пострадаше у вријеме цара Диоклецијана. Први од њих, Памфил, презвитер цркве у Кесарији Палестинској, човјек учен и благочестив, исправи текст Новог Завјета од грешака разних преписивача; сам преписиваше ову спасоносну књигу и даваше онима који то жељаху.

Други би ђакон Валент, стар годинама и сијед мудрошћу. Он би одличан познавалац Светог Писма и знађаше ово готово наизуст. Трећи би Павле, муж честан и угледан, који једном прије тога би бацан у огањ за Христа. Уз то, још пет браће, по тијелу и духу, родом из Мисира, враћаху се са осуде из рудника Киликијских у своју отаџбину, но на капији града Кесарије рекоше да су хришћани, због чега дођоше пред суд. На питање како им је име, рекоше: “Незнабожачка имена која нам је мајка дала, одбацили смо и назвали смо се Илија, Исаија, Јеремија, Самуил и Данило”. На питање, одакле су, рекоше: “Из Горњег Јерусалима”. Сви ови бише посјечени, а с њима пострада и младић Порфирије, који потражи тијела њихова да сахрани. Овај у огњу изгори. Још и Селевкије, који приђе и пољуби мученике прије него мач паде на главу њихову. Селевкије пре тога би официр. Још и старац Теодул, слуга римског судије, који при спроводу пољуби једнога мученика. Најзад и Јулијан, који мртва тијела мученичка цјеливаше и хваљаше их. И тако дадоше мало за велико, и јевтино за драгоцјено, и смртно за бесмртно, и преселише се ка Господу 308. године.

Тропар (глас 4):

Мученици Твоји Господе, у страдању своме су примили непропадљиви вијенац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље побједише, а разорише и немоћну дрскост демона: Њиховим молитвама спаси душе наше.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 1. март / 16. фебруар.