СВЕТИ АТАНАСИЈЕ ВЕЛИКИ; СВЕТИ МАКСИМ АРХИЕПИСКОП СРПСКИ

Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог Атанасија Великог и Светог Максима архиепископа српског.
Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски, рођен је у Александрији 296. године и од самог дјетињства имао је наклоност к духовном звању. Био је ђакон код архиепископа Александра и пратио овога у Никеју на Првом васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље.
Он је врло много допринио да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вјере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цијело то вријеме на пријестолу архиепископском. Безмало, кроз цио живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови сљедбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бјежати у Рим. Тек пред смрт проживио је неко вријеме мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднијела ради љубави Христове и најзад изашла побједоносна из цијеле те страшне и дуготрајне борбе. За савјет, утјеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човјек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог “раба вјернаго”, 373. године.
Тропар (глас 3):
Засијасте дјелима Православља, погасивши сва зла учења, поставши побједници над њима, и све сте побожношћу обогатили и Цркву веома украсили: Достојно сте пронашли Христа Бога, који нам дарује велику милост.
Свети Максим, архиепископ српски

Извор: Радио Глас
Свети Максим, архиепископ влахозапланински. Син деспота српског Стефана слијепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побјегне у Румунију гдје буде посвећен на упражњени пријесто архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спријечио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол гдје је подигао манастир и гдје се послије дужег подвига и упокојио 18. јануара 1546. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.
Тропар (глас 3):
Будући да си рођен и васпитан изван своје отаџбине, опет си постао вођа свога народа. Желећи небескога Царства, земаљско си царство оставио и смирењем си небеско благо задобио, преблажени Максиме: Зато те молимо да се молиш за душе наше.
Свети Николај Велимировић, Пролог, 31 / 18. јануар.








