Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог Симеона Богопримца и Ану, те Светог Јакова, архиепископа српског.

У вријеме цара мисирског Птоломеја Филаделфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би повјерен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик.

Симеон рађаше свој посао савјесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног пророчанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише ријеч дјева и замени је са рјечју “млада жена”, и да тако и преведе на грчки.

Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намјере, објаснивши му да је пророчанство истинито и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још вијесник Божји, увјериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умријети док не види Месију рођенога од дјевојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмијењено и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који бјеше веома стар и бијел као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по свјетлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: “Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје” (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале дјеце.

Тропар (глас 1):

Радујсја благодатнија Богородице Дјево, из тебе бо возсија солнце правди, Христос Бог наш, просвјешчајај сушчија во тмје: веселисја и ти старче праведниј, пријемиј во објатија свободитеља душ наших, дарујушчаго нам воскресеније.

     Свети Јаков, aрхиепископ српски

Архиепископ 1286-1292. године. О њему се не зна много. Зна се да је обнављао и подизао цркве и да је, вероватно око 1290. године, премјестио сједиште српске архиепископије из манастира Жиче у Пећ. Велику бригу је посвећивао манастиру Студеници, снабдио је богослужбеним књигама и црквеним сасудима. Изузетну бригу је посвећивао српским подвижницима. Ореол светитељства задобио је чистотом своје вјере и хришћанске љубави. Красиле су га кротост, смиреност и доброчинства.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 16 / 03. фебруар.