Српска православна црква и њени вјерници данас молитвено прослављају Светог мученика Полиевкта и Светог Филипа Московског.

Град Мелитина јерменска много је наквашена крвљу хришћанском као и сва земља Јерменска. Но прва крв за Христа у овоме граду бјеше крв светог Полиевкта, просута око 259. године у вријеме царовања Валеријанова.

Бјеху у том граду два пријатеља официра: Неарх и Полиевкт. Неарх крштен, Полиевкт некрштен. Када изађе заповијест царева о гоњењу Хришћана, Неарх се припремаше за смрт но бјеше у великој тузи што није успио да свога друга Полиевкта преведе у праву вјеру. Када Полиевкт сазна узрок туге Неархове, он обећа прећи у вјеру. Сутрадан исприча он Неарху свој сан; јавио му се бјеше сам Господ у свјетлости, скинуо с њега старо одијело и обукао га у ново, пресјајно, и поставио га у седло крилатоме коњу. Затим Полиевкт оде у град, исцијепа цареву заповијест о мучењу хришћана и полупа многе идолске кипове. Би мучен и на смрт осуђен. Кад је изведен на губилиште, угледа он Неарха у гомили свијета и радосно му викне: “Спасавај се, драги мој друже! Сјети се завјета љубави међу нама утврђенога!” И Неарх свети доцније сконча као мученик за Христа у огњу. Празнични му је спомен 22. априла.

Тропар (глас 4):

Мученик Твој Господе, Полиевикт, у страдању своме је примио непропадљиви вијенац, од Тебе Бога нашега, јер имајући помоћ Твоју мучитеље поијбеди, а разори и немоћну дрскост демона: Његовим молитвама спаси душе наше.

Свети Филип, митрополит московски

Рођен 11. фебруара 1507. године. Стојећи једном као младић у цркви чу гдје свештеник чита из Јеванђеља: “Нико не може два господара служити”, и уплаши се од тих ријечи као да се то искључиво њему говори и просвети се у исто вријеме, па се удаљи у Соловецки манастир гдје се послије дугог и тешког искушеништва замонаши. Поставши временом игуман, просија као сунце, и сва руска земља чу за њега. Зато га цар Иван Грозни доведе на упражњено мјесто митрополита московског 1566. године. Но не могаше свети човјек гледати равнодушно грозоте грознога цара, него га савјетоваше и неустрашиво изобличаваше. Цар нађе лажне свједоке против Филипа, збаци овога и нареди те га обуку у просту одрпану монашку расу, па га затвори у Тверу. Скуратов, један повјереник царев, дође у ћелију Филипову и удави га јастуком. Но ускоро злом смрћу свршише сви они који бјеху против Филипа. А послије неколико година тијело светитеља нађе се читаво, неиструљело и мирисно, те би пренијето у Соловецки манастир.

Тропар (глас 8):

Пријемниче благодати Христове, стубе Православља, борче за истину, нови исповједниче, свети Филипе, положио си душу за народ свој. Зато као онај који има смјелост пред Христом, моли се за град овај и народ, који достојно поштује свету успомену твоју.

Свети Николај Велимировић, Пролог, 22 / 09. јануар.