Сви се сјећамо љетњег шока и усијања или боље речено хладног туша које је приредио селектор кошаркашке репрезентације Србије, Светислав Пешић. Тренутак када је одлучио да не уручи позив за репрезентацију једном од наших најбољих играча данашњице, бившем капитену Милошу Теодосићу и то уз образложење да има бољих играча од Теодосића заувијек ће остати упамћен као необјашњиво лош потез једног селектора. Да увијек има неко горе ко види све и да покушај понижавања другога увијек води ка властитој срамоти и понижењу увјерио се и сам Пешић. Умјесто да завршетак Европског првенства славимо на балкону скупштине града Београда, ове године већина нас је одлучила да угаси своје ТВ пријемнике прије осмине финала и Еуробаскет не испрати до краја. Умјесто да Пешић постане један од хероја нације као што су то били својевремено Даниловић, Томашевић, Дивац, Ђорђевић и “ми имамо свога Бога, он се зове Бодирога”, несвјесно или захваљујући својој сујети постао је највеће разочарање нашег народа у протеклој деценији.

Оно што остаје као нада јесте да ће селектор да умири свој его, прогута понос и уз извињење, позове Теодосића натраг у репрезентацију. Срамота коју је направио никада неће моћи бити избрисана, али овим потезом засигурно би била ублажена.

Господине Пешићу, размислите.