Једна од најфасцинантнијих побједа српске војске у Одбрамбено-отаџбинском рату дефинитвно је она начињена на Митровдан, 8. новембра 1992. године. По важности ова битка може се поредити са операцијом ,,Коридор 92”, а по подвигу наших јунака и чуду, које је Божјом вољом било на нашој страни, чак и са славним побједама на Церу и Колубари.

Током читавог октобра 1992. године хрватска војска вршила је константне нападе на српске положаје у источној Херцеговини. Ово је био дио геноцидног плана хрватских политичких и вјерских радикалних кругова, који је подразумијевао потпуно затирање Срба у земљи Светог Саве, а чији коријени сежу још са почетка 20. вијека. До 26. октобра, и поред жестоког отпора који су пружали припадници Војске Републике Српске, Хрвати су успјели да заузму највишу коту на брду Влаштица изнад Требиња. Овај успјех Хрватима је створио значајну основу, али и улио наду, да свој злочиначки план могу спровести до краја. Ипак, одлучујућа битка у оквиру ове офанзиве десила се тек у наредним данима.

Знајући да је Свети Димитрије једна од најзаступљенијих слава међу херцеговачким Србима и да тог дана практично сви овдашњи Срби заједнички прослављају свог заштитника и чудотворца, Хрвати су се одлучили на најподмуклији могући потез. У рано јутро, 8. новембра, 40.000  добро обучених и тактички спремљених војника Хрватског вијећа одбране, уз подршку јединица Армије БиХ и плаћеника, напали су Невесиње које је бранило 5.000 српских војника, са колико су Невесињска и Билећка бригада ВРС на овом простору располагале.

Истог трена српски војници, који су били заокупљени око обављања светог вјерског обичаја напустили су славске трпезе и трчећи се упутили у одбрану једине отаџбине. Иако је непријатељски напад био жесток, иако су Хрвати за уништавање српске одбране припремили преко 20.000 граната, Срби су већ у првих неколико сати успјели да консилудују редове и успоставе чврсте ратне линије. Послије пет дана жестоких борби колико је завршни дио непријатељске офанзиве трајао српски јунаци херојски  и епски сачували су своје положаје и самим тим и кућне прагове својих предака.

Да ли је заиста истинита она прича да се свети Димитрије Чудотворац тих дана спустио међу Србе и да је посјетио свету земљу Херцеговину и да ли је крв мученика из Другог свјетског рата изродила плод слободе и подарила ненадмашну снагу њиховим дичним потомцима, то не можемо знати.  Можда је тако, а можда су ти несаломиви људи, израсли на кршу и крај јама, једноставно били довољно храбри и дрчни, да не дају баш ником више да гази свету земљу њихове свијетле отаџбине.

Нисмо моћни, ни достојни да доказујемо Божја дјела, али неупитна истина јесте да је тих јесењих дана Бог био уз Србе и да су Срби били блиски Богу.